Stakleni presto

„Samo“, kazao je on ne znajući za bitku koja se upravo odigrala u njoj, „stvar je jedino u tome što ja ništa ne znam o tebi.“

„Ja sam ubica.“

„Dorijane, svi mi nosimo ožiljke. Moji su samo vidljiviji nego kod većine drugih ljudi.

„Čemu imati um ako ne da donosiš sudove?“
„Čemu imati srce ako ne da poštediš druge okrutnih sudova svog uma?“

Zatreptala je i namestila okove kao da su čipkane rukavice.

Volela bi da je Sem s njom. On je uvek znao šta da radi, uvek joj je čuvao leđa, želela ona to ili ne. Dala bi sve – sve na svetu – da je on i dalje s njom.

Ipak, čitave noći ga je u snovima mučila jedna slika: ljupka devojka koja gleda zvezde i zvezde koje gledaju nju.

Neću se plašiti. Prvi put za prilično vremena te reči su joj zvučale istinito.

Usne su joj se razvukle u smešak. Kapetan je izvio jednu obrvu, ali ništa nije rekao.

Bila je vesela – čak razdragana – a raspoloženje joj se još više popravilo kada su joj sluge podigle upletenu kosu u punđu na potiljku i obukle je u iznenađujuće lepu haljinu za jahanje, koja je skrivala njeno bedno mršavo telo. Ona je obožavala odeću – obožavala je osećaj svile, somota, satena, antilopa i šifona – a opčinjavala ju je skladnost šavova, zamršena savršenost veza. Kada pobedi u tom besmislenom nadmetanju, kada bude slobodna… moći će da nakupuje odeće koliko joj srce ište.

Zasmejala se kada ju je Kejol, razdražen time što je Selena pet minuta stajala pred ogledalom diveći se sebi, napola izvukao iz sobe. Od rumenila na nebu došlo joj je da pleše i poskakuje niz hodnike pre nego što su izašli u glavno dvorište.

Disala je duboko i odmereno kako bi se smirila, uživajući u ukusu nade. Ješće. Puno. I vežbaće. Opet će ozdraviti. Zamišljajući raskošne gozbe i povratak stare slave, naposletku je zaspala.

Nije se smešila, jer je znala da bi je to otvorilo nadanjima prema kojima se davno zatvorila. Ali svejedno joj je došlo da zgrabi princa i zapleše s njim. Pokušala je da se seti muzike, da se seti neke slavljeničke melodije, ali u mislima joj je jedino bio stih iz žalobnih zatvorskih pesama, grlenih i sporih kao kada se med cedi iz tegle: „I napokon da odem kući…“

Mogla bi da uništi kralja baš kao što je on uništio nju…