Stakleni presto

„Samo“, kazao je on ne znajući za bitku koja se upravo odigrala u njoj, „stvar je jedino u tome što ja ništa ne znam o tebi.“

„Ja sam ubica.“

„Dorijane, svi mi nosimo ožiljke. Moji su samo vidljiviji nego kod većine drugih ljudi.

„Čemu imati um ako ne da donosiš sudove?“
„Čemu imati srce ako ne da poštediš druge okrutnih sudova svog uma?“

Zatreptala je i namestila okove kao da su čipkane rukavice.

Elena je pošla ka njoj. „Ti bi mogla da uzdrmaš zvezde“, prošaptala je. „Ti bi mogla da uradiš sve, samo kada bi se usudila. A duboko u sebi, ti to znaš. To te najviše plaši.“

Nehemija se nagnula da Seleni šapne na uvo. „Savladaj ih ilvejskim oružjem.“ Glas ju je izdavao. „Neka drvo iz ilvejskih šuma porazi adarlanski čelik. Neka kraljev zatočnik bude neko ko razume kako nevini pate.“

Približila se njegovom uvu. „Ime mi je Selena Sardotijen“, prošaptala je. „Ali nije bitno da li mi je ime Selena, Lilijan ili Kučka, jer bih te svejedno pobedila ma kako me ti zvao.“

Ti imaš mnogo imena, pa ću ti i ja dati jedno ime.“ Ruka joj se podigla ka Seleninom čelu, pa je po njemu iscrtala nevidljivi znak. „Dajem ti ime Elentija.“ Poljubila je ubicu u čelo. „Dajem ti ovo ime da se njime služiš časno, da se njime služiš kada ti ostala imena postanu preteška. Dajem ti ime Elentija, Nesalomivi Duh.“

Dorijane, svi mi nosimo ožiljke. Moji su samo vidljiviji nego kod većine drugih ljudi. Ti sedi tu, ako hoćeš, ali ja idem da se oblačim.“

Volela bi da je Sem s njom. On je uvek znao šta da radi, uvek joj je čuvao leđa, želela ona to ili ne. Dala bi sve – sve na svetu – da je on i dalje s njom.