Superheroina promene

Kada preuzmemo kontrolu nad našim mislima, postajemo vladar svog sveta i tada možemo da otključamo moć. Iz stanja moći možemo da oprostimo, smislimo, rešimo, nasmešimo se, pustimo, dopustimo…

Nemoć ruši, destruktivna je podjednako snažno koliko moć stvara i popravlja.

Možemo poricati svoju moć, jer ponekad je lakše biti nemoćan, a možemo se i ohrabrivati da budemo ono što želimo, već sada, jer ako želimo znači da to na neki način već jesmo.

„Ovo ti pričam ne da bih te impresionirala, jer impresivno zaista jeste, već da bih te podsetila da moć nije u veličini i snazi već u umeću da budeš ono što jesi u svojoj veličini i da koristiš ono što ti je dato iskrenog srca u punoj svojoj snazi. Moć je u tebi. I možda je trenutno ovaj naš šumski potok za tebe nepremostiva prepreka, ali moć da jednog dana bude samo jedan manji skok u dalj već sada se nalazi u tebi.“

Popišite sve ono što mislite da vas čini posebnim, jedinstvenim. Koje su vaše osobine, mane, želje, doprinosi. Koje su vaše snage, ali i slabosti. Jer slabosti su samo mesta koje je potrebno dodatno negovati i razvijati dok ne ojačaju u snage. Koja su vaša autentična iskustva, ili doživljaji iskustava?

Razumite svoje emocije, učite od njih i usmerite ih u ono što vam donosi rezultat, umesto što sedite i trošite svu svoju snagu da ih poništite i potisnete ne ostavljajući ništa za svoj lični rast i razvoj.

Strah ne veruje, zato se i plaši. Ljubav stvara veru i njome transformiše strah.

Već sam govorila o tome da verujem da iza svakog osećanja i ponašanja stoji ljubav ili strah od gubitka ljubavi.
Kako bi bilo kada bismo razumeli da iza naše ljute i besne dece u stvari stoji strah od gubitka kontrole nad onim što su želeli. Da i mi najčešće kada smo ljuti u stvari branimo ono čega se pribojavamo. Kasni nam let, ljuti smo jer nas je strah da ne zakasnimo. Zastrašujuće je kada osvestimo da nemamo kontrolu nad prirodom, državnim poretkom, onim što drugi ljudi misle, rade i govore. Kontrola nam pruža sigurnost, i kada je nemamo, iz straha reagujemo kroz frustraciju i bes. Kako bi bilo da, umesto osude tog izliva besa, razumemo svoju decu i naučimo ih kako da prorade tu ljutnju i frustraciju. Znam, teško je, jer ako mi sami to ne znamo, onda verovatno ljutnja naše dece okida i budi ljutnju potisnutu u nama koju ne možemo da iskontrolišemo jer ne umemo. Ali, dragi moji, nije smak sveta, naša deca su, kao i drugi ljudi, odlična prilika da vidimo koje smo sve emocije i sami potisnuli, i da potražimo podršku da naučimo kako sa njima, kako da na zdrav način proradimo i propustimo ljutnju, tugu, stid, strah… koje smo možda potiskivali od ranog detinjstva.

Kako naše: „dosta!“, „marš u sobu“, „ne budeš li me slušala….“, „zato što ja tako kažem“ – može da nauči našu decu da se zauzmu za sebe, da umeju da kažu „hoću“ i „neću“, da razumeju granice i nauče da ih postavljaju?
Kako da probude i razvijaju svoju autentičnost kada smo mi ti koji im govore i nameću šta je pravo, ispravno, dobro i loše, i primoravamo ih da nam veruju ne dopuštajući im da sami iskuse i istraže, i donesu možda drugačiji zaključak. Pitam se stvarno kako da naša deca budu autentični ljudi ako im se odobrava jedino kada su poslušni i lepo dresirani po našem liku i pravilima? Kako?

Imam klijentkinju koja je, reklo bi se, izvrsna u svakom smislu te reči, pametna, profesionalno ostvarena, uvek broj jedan i u školi i kasnije na poslu, udata je, ima dvoje divne dece, hobi, vodi računa o sebi i svom telu, ali se sve vreme bori sa osećanjem da to nije dovoljno. Teško joj je da ponekad prepusti kontrolu nad projektom, ručkom, planiranjem izleta bilo kome jer ona zna najbolje. Za sebe kaže da je perfekcionista, a to je često indikator da je duboko nesigurna, u strahu da će sve to što ima u životu u jednom trenutku nestati, jer ona u stvari to i ne zaslužuje, i da zbog toga mora još više da se trudi jer sve to do sada nije dovoljno da bi u potpunosti bila srećna i zadovoljna. Odnos sa majkom je stalno napet, „ne mogu da podnesem da mi stalno soli pamet“… često ume da kaže. Stalno su prisutne nesigurnost pri donošenju odluka i potreba da je ljudi vide onakvu kakva jeste, dok u stvari skriva svoju autentičnost u ljušturi straha da neće biti prihvaćena. O da, prihvaćenost, glavni motiv za svaku našu izrečenu ili neizrečenu laž, za sve uloge koje smo glumili, kao i za sve ono što smo duboko sakrili od očiju javnosti i potencijalne kritike. Zvuči paradoksalno, ali iznenadili biste se koliko ljudi čini sve da bi bili i prikazali se kao ono što nisu, a smatraju da drugi očekuju da to budu, istovremeno potajno želeći da drugi vide ono što stvarno jesu, iako i nisu do kraja sigurni šta je to tačno.