U senci masline

Zapitao sam se zašto ljudska bića mrze mapu svog života vidljivu na njihovim telima, dok su ovakvo stablo, ili izbledela slika, ili gotovo napuštena, nenastanjena zgrada, hvaljeni zbog starine.

Dakle – razmišljam – šta sam naučio na ovom letovanju?
Da ima raznih vrsta ljubavi, da se javlja u različitim oblicima i vidovima.
Može se zaraditi, ali se ne može platiti.
Može biti data, ali nikad kupljena.
A kad je stvarno tu, čvrsto je valja držati.
Tu stvar, ljubav.

„Tako što moraš. Jednom mi je jedna od mojih bolničarki kazala da je čoveku u životu dato samo ono s čim može da se izbori“, kazala je zamišljano.

Da ima raznih vrsta ljubavi, da se javlja u različitim oblicima i vidovima.
Može se zaraditi, ali se ne može platiti.
Može biti data, ali nikad kupljena.
A kad je stvarno tu, čvrsto je valja držati.
Tu stvar, ljubav.

„Pa u tome i jeste stvar, zar ne? Mislim, niko ne zna šta će uraditi u nekoj situaciji sve dok...“ – slegao je ramenima – „sve dok ne dospe u tu situaciju.“

stajala je maslina. Tada sam je zvao „stara“, jer su mi tako rekli odrasli oko mene. Ako ništa drugo, dok je sve oko nje uvenulo i istrulilo, ona je, po svemu sudeći, još više izrasla, veličanstvena, možda crpeći životnu snagu od nejakog susednog bilja, rešena da stolećima opstane.

To je baš lepo, taj metaforički trijumf nad nedaćama, borba što se ponosno odražava na svakom milimetru njenog čvornovatog stabla.

Zapitao sam se zašto ljudska bića mrze mapu svog života vidljivu na njihovim telima, dok su ovakvo stablo, ili izbledela slika, ili gotovo napuštena, nenastanjena zgrada, hvaljeni zbog starine.

Zapitao sam se zašto ljudska bića mrze mapu svog života vidljivu na njihovim telima

Dolazi ODMAH, tata! Mama je u smrtnoj opasnosti pod pergolom

običan kratki prikaz malih života u beskrajnom univerzumu. Ali to su naši životi, a naši problemi su nama veliki. Da nije tako, sumnjam da bi uopšte bilo čovečanstva jer, kao što mi je majka mudro rekla (a siguran sam da bi se Pandora složila), svima nam je dat urođeni dar – nada.

Ali nikad ne zaboravimo one trenutke čiste sreće, Alekse. I oni će nam dati snage da se suočimo s budućnošću: vera u to da će se ponoviti. I hoće, naravno.“