1999

Pacovi nikad neće ugroziti čoveka.

Sad čekam da umrem ili živim. Da sâm ostanem jači od Sudbine, ili da mi i drugi pristupe, i oni da postanu jači od nje. Ako mi priđu, živeću; ako me samog ostave, umreću.

Ljudska su čula, nažalost, već odavno zapušena voskom Razuma i njima se nije vredelo obraćati.

Ništa nije neizbežno. Sve je – neizvesno.

Ništa se ni sa čim, do sobom, ne dokazuje; ništa iz ničeg, i ako može, ne mora proisticati; ništa ni od čega ne zavisi, niti se na nešto zauvek obavezuje.

Žudnja za saznanjem probijala je otvore u tmini tamo gde su oni vodili u još gušću, otvori su potom zatvarani žrtvama iluzije, a kopani novi, u novi mrak. Mrak je, u stvari, bio isti, samo na drugom mestu

život kopija mašine koja rđavo radi, a čovek slika neusavršenog robota

Za mašine smisao rada nije ležao u koristi od njega, već u pogonskoj naredbi. Svrha je bila u njoj, ne u onome što se radilo. Korisne svrhe je naravno moglo biti, ali za efikasnost kibernetskih aktivnosti ona nije presudna. Robota je kao i svaku mašinu u pokret stavljao ispravno formulisan impuls, a ne smisao rada koji iz njega proističe.

bio je h i m e r a,
protoljudskim jezikom – proceduralna greška u laboratorijskoj rekombinaciji roditeljskih gena, nepredviđena retrogradna mutacija u strogo kontrolisanom progresivnom mutiranju Vrste

Bio je prvi naučnik u toku eona odvikavanja ljudi od korisnih radova i razmišljanja – prepuštenih mašinama, programiranim da nikada više ne dopuste situaciju u kojoj bi ljudska ruka, um, volja, osobno učešće bilo kakvog humanog svojstva ponovo bilo potrebno