u krug ili nešto treće što bi joj moglo pasti na tu ludu glavu.
Isabel je pokucala na ulazna vrata.
Obično bi ih netko smjesta otvorio, no tog je jutra jako dugo čekala. Isabel je tapkala stopalom, pogledavajući u nebo da vidi hoće li početi kišiti i preplašila se kad se unutra nešto slomilo.
Podignula je obrve, i dalje pred zatvorenim vratima.
Koja su se iznenada otvorila. Jedna od mlađih djevojčica — začudo još u pidžami — stajala je pred njom s palcem u ustima i nijemo je promatrala.
Isabel se nakašljala. »Gdje su svi, draga?«
Dijete je pokazalo prema hodniku iza sebe.
Dobro. Isabel je podignula haljinu i spremila se da uđe.
»Da ostanem vani, moja ledi?« Harold je nervozno upitao.
Isabel je pogledala najprije u njega, a zatim u dom odakle je dopiralo neobično škripanje. »Mislim da je bolje da pođete sa mnom. I ti, Pinkney.«
Služavka se dotad motala u dnu stepenica, no sad se nevoljko popela do vrata.
U hodniku je sve izgledalo normalno, ako niste računali dugačku zelenu mrlju u visini djeteta. Isabel je pomnije promotrila. Mrlja je poprilično nalikovala juhi od graška. U dnevnom boravku nije bilo ničega, osim razbijene zdjele na podu, a u kuhinji se sve doimalo normalnim osim ljutitog mrmljanja gazdarice Medine. Nešto je protutnjalo po stropu iznad njih pa je Isabel podignula suknju i otrčala uz stepenice.
Skoro je stigla do vrha kad je Čađa projurila pored nje, Dodo tik za njom, povlačeći