Frankenštajn

Ti si moj tvorac, ali ja sam tvoj gospodar.

kako čudna ta naša uporna ljubav prema životu čak i u najvećoj nesreći!

Kako je znanje čudno! Prione za čoveka, kad ga jednom dohvati, kao lišaj za stenu. Ponekad sam želeo da se otresem svih misli i osećanja, ali sam uvideo da postoji samo jedan način da se savlada osećanje bola, a to je smrt – nešto čega sam se bojao, a nisam razumevao.

kad sam čuo za moreplovca koji je isto tako poznat po nežnosti svoga srca kao i po poštovanju i poslušnosti koju mu posada ukazuje, smatrao sam za neobičnu sreću što ga mogu dobiti u službu.

Savršeno ljudsko biće treba da sačuva miran i staložen duh, i da nikad ne dozvoli da strast ili neka prolazna želja poremeti njegov mir.

Kad ustanemo, jedna zalutala misao pokvari ceo dan.

Osećamo, shvatamo ili rasuđujemo; smejemo se ili plačemo,

Prigrlimo tugu, ili odbacujemo brige;

Sve je isto: jer bilo da je to radost ili žalost,

Sve je uvek prolazno.

Ti, moj tvorac, gnušaš me se; čemu onda mogu da se nadam od ostalih ljudi, koji mi ništa ne duguju?

kad laž može toliko da liči na istinu, ko može verovati u sigurnu sreću?

Moja ljubav prema gostu svakim danom raste.

Planina, i gusta i mračna šuma.
Njihove boje i oblici, bili su mu tada
Ono za čim je žudeo; osećanje i ljubav