Srce tame

Vi znate kako mrzim laž, kako je se gnušam i kako ne mogu da je podnesem, ne zato što sam pošteniji od ostalih, nego prosto zato što je se grozim. U laži ima neka klica smrti, nešto što podseća na smrtnost, a to je baš ono što najviše mrzim i čega se najviše gnušam na svetu, ono što želim da zaboravim. Kad mislim na to, ja sam nesrećan i meni se smuči, kao da sam pojeo štogod pokvareno. Temperament, verovatno.

Često sam tamo u dalјini mislio na te dve žene koje čuvaju vrata tame, pletu od crne vune nešto kao kakav topli pokrov, mislio sam na tu jednu što neprestano vodi, vodi lјude ka nečem nepoznatom, i na drugu koja ravnodušnim starim očima ispituje priglupa i vesela lica. Ave! Stara pletilјo s crnom vunom. Morituri te salutant.

Kakve sve veličine oseka nije odnela iz te reke u tajanstvenosti neznanih zemalјa!… Snove lјudi, seme komonveltova i klice imperija.

Smešan je život – taj nerazumlјivi sistem nemilosrdne logike za jalovi cilј. Najviše čemu se od njega možete nadati jeste neko saznanje o samom sebi – koje dolazi prekasno – klica neizbrisivog kajanja.

Sen negdašnjeg Kurta pohodila je postelјu praznog priviđenja, kome je bilo suđeno da uskoro bude zakopano u blato iskonske zemlјe. Ali i demonska lјubav i nezemalјska mržnja prema tajnama u koje je ono prodrlo borile su se međusobno za tu dušu zasićenu primitivnim osećanjima, žudnu lažne slave, prividnih počasti i svih drugih izraza uspeha i moći.

On je za mene bio prosto jedna reč. Po tom imenu nisam ga mogao videti ništa bolјe od vas. Vidite li ga vi? Vidite li ovu priču? Vidite li išta? Čini mi se kao da pokušavam da vam ispričam neki san – kao da to uzalud pokušavam, jer nijedan ispričani san ne može da izazove ono što se oseća u snu, onu mešavinu bezumlјa, iznenađenja i pometnje u grču borbene pobune, ono osećanje da si plen neverovatnoga što je, u stvari, suština snova…“

„Mi smo putovali po praistorijskoj zemlji, po zemlji koja je izgledala kao kakva nepoznata planeta. Mogli smo zamisliti da smo mi prvi ljudi koji zaposedaju neko prokleto nasleđe, koje treba potčiniti po cenu najtežih muka i ogromnog napora.“

Mi živimo, kao što sanjamo – sami…“

Čudno je kako žene nemaju dodira sa istinom. One žive u nekom svom svetu, kakav inače niti je postojao, niti uopšte može postojati.

je imate, pošto je vaša snaga slučajna posledica tuđih slabosti.