Nakot

Soliter koji se uzdizao kraj Bogoslovije i gospodario pogledom sa platoa na kome se nalazio Omladinski stadion, bio je ružan sivi toranj posađen tu bez ikakvog smisla, kao da su urbanisti u vreme njegove gradnje zajedno sa projektantom hteli samom Svevišnjem da pokažu srednjak. Kada bi neko onima koji su manje upućeni u istorijat te veštačke betonske pećine rekao da je zgrada u Ulici Mije Kovačevića broj 9 svojevremeno osvojila uglednu nagradu za projekat, pogledali bi ga s nevericom i otišli odmahujući glavom... Mada ni to nije sigurno, jer narod je navikao da malo po malo saznaje o svojoj daljoj, a posebno bližoj prošlosti, mnogo gore i nelogičnije stvari.

Ono što mu je ulivalo strah bila je prevelika sličnost s osećanjem koje ga je izbezumljenog oteralo u šumu iz krvlju oskrnavljenog doma i kasnije pohodilo u košmarima; bila je to slutnja da će neka moćna ruka posegnuti iz ništavila i konačno ga odvući na neko užasno mesto, gde i najcrnja predstava o paklu izgleda kao turistički prospekt.

Nešto kasnije svršili su zajedno i ostali da leže tako, zadihani i oznojeni. Dok mu je onako sklupčana, kao mače, zarivala nokte u leđa, u strahu da sada ne ustane, da je samo sada ne ostavi ni na delić sekunde samu, pitao se zbog čega oseća samo tugu. Bilo je to kao da je neki drugi, mnogo mlađi on, nestao zauvek.

Na jeziku je osećao slani ukus njenih suza.