Sofijin izbor

formalnom smislu. Bio je kao ja – rat nam

I nesumnjivo se baš usled tog trenutka već viđenog, tog naleta poistovećivanja, tako brzo i bespomoćno rastrojila.

Roman koji vrednuje iznad svih ostalih, govorio je, jeste Gospođa Bovari,

Jesi li čitao D. H. Lorensa? Ljubavnika ledi Četerli?“

Sofija tada nije znala, kao ni svet uopšte, da je Rudolf Hes, u mesecima koji su prethodili njegovom suđenju i pogubljenju, sastavljao dokument koji u svom relativno kratkom opsegu govori više od bilo kog drugog dela o umu ponesenom zanosom totalitarizma. Godine će proći pre njegovog prevoda na engleski (koji je vrsno uradio Konstantin Ficgibon). Sada uvezana u knjigu pod naslovom KL Aušvic iz očiju esesovaca –

Ima prijatelja koji se steknu u mladalačko doba i kojima se čovek jednostavno veseli, prema kojima gaji ljubav i vernost kakve tajanstveno nedostaju prijateljstvima sklopljenim kasnije, ma koliko iskrena bila; Džek je bio jedan od tih prijatelja.

„To je potpuno divno“, promumlah, zaista tako misleći, budući da sam sasvim zaboravio kako su u bliskoj prošlosti takvi ushićeni trenuci sa svojim predskazanjima još veće radosti bezmalo uvek bili blistavilo koje zaslepljuje oči pred katastrofom koja nam hrli u susret.

Iznenada i prvi put bio sam svestan značenja izraza „slovenska melanholija“: tuga joj je preplavila lice kao što crne senke pređu preko snežne poljane.

Čitao sam ljubavnu književnost u dovoljnom obimu da bih znao kako moje žalosne osujećene čežnje mogu u svom zajedničkom beznađu gotovo smešno predstavljati primer pojma „neuzvraćene ljubavi“.

Ne treba ni da govorim kako i pivo može da potkopa telo i dušu ako se popije u dovoljnoj količini. Podlegao sam naglom i groznom pojačavanju svih osećaja: hrapava površina čaršava pod mojim golim leđima bila je kao kukuruzovina, cvrkut vrapca napolju ličio je na kreštanje pterodaktila, točak kamiona koji naleće na rupu na kolovozu proizvodio je galamu kao kad se zalupi kapija pakla.