Bezobrazna pisma

„Imala je običaj da kaže: Ono do čega se lako dođe neće potrajati, a ono što je trajno ne dolazi lako.“

Znaš šta se dešava kad doslovno sve možeš da imaš? Nekom ironijom, to više uopšte ne želiš. Nedostaje mi ta žudnja. Nedostaje mi da budem normalno ljudsko biće.

Naše venčanje održaće se u volijeri za ptice Doktora Čestera Maksvela ovde u Los Anđelesu. Grifin im je dao pozamašnu donaciju i promenili su ime u spomen na docu. Tog dana preplavila su me najjača osećanja. Dva čoveka za koje bih volela da me isprate do oltara – moj otac i doca – obojica su otišli. Tako da će tu čast imati Grifin.

Otvorila sam prozor da pustim da uđe svež vazduh pre no što obučem venčanicu. U svilenoj kućnoj haljini, zureći u čisto kalifornijsko nebo, duboko sam uzdahnula.

Tada sam primetila crvenog kardinala na balkonskoj ogradi od kovanog gvožđa. Naravno, kad god bi neka ptica proletela pored mene, pomislila bih na docu. Ali kod ove je bilo nešto drugačije. Nije lepršala i cvrkutala kao druge ptičice po vrtu. Ponašala se kao neki stoik. Samo je zurila u mene.

„Zdravo“, rekla sam.

Nakrivila je glavu u znak odgovora.

Tačno se sećam da je doca rekao da su crveni kardinali glasnici naših voljenih koji su preminuli.

Očekivala sam da će odleteti, ali umesto toga poletela je ka meni i sletela na okvir prozora odmah pored mene. Oči su počele da mi se pune suzama, uglavnom zbog patetičnosti nade da mi nekako doca šalje poruku – ili da je to doca lično. Želela sam da verujem više nego u bilo šta drugo da je ta mala ptica on. Ali nikad to neću znati. Počela sam da plačem.

no što je umrla, majka mi je rekla da joj je najveća želja bila da jednog dana pronađem nekoga ko će me voleti jednako kao ona. Veliko zadovoljstvo pričinjava mi saznanje da me gleda odozgo i da vidi da joj se ispunila želja.

su mi se napunile suzama. Što sam duže gledala, sve glasniji je postajao šapat neobjašnjivog osećanja. Opisala sam ga doci kao apatiju, ravnodušnost prema životu, a sad sam izgleda tačno shvatila šta je. Ni do čega mi nije bez njega. Ništa nema vrednost, nema smisao. Da me je neko upitao pre godinu dana šta je najgore što može da mi se desi… Rekla bih da su to napadi panike i smrt. Da me to isto neko danas pita, odgovor bi bio drugačiji. Najgore što može da se desi već se desilo. A to je da svakog dana budem svesna da je Grifin tu negde na svetu a da ne mogu život da delim s njim. Pitao me je da li verujem da je ljubav dovoljna, da li sam spremna da doživim i one negativne stvari da bih bila s njim. Ranije stvarno nisam imala odgovor. Sada mi je sve bilo jasno. Ljubav je sve. Važnija je od strahova, važnija od smrti. Transcedentira vreme. Doslovno bih uradila sve da mi se Grifin vrati, pa makar me to i ubilo.

Makar me i ubilo.

To saznanje bilo je ogromno.

Da bi istinski savladao strahove moraš, barem na nekom nivou, da budeš spreman da umreš za ono što je na drugoj strani. Definitivno sam bila spremna da umrem za Grifina.

„Strahovi su privremeni – dolaze i odlaze tokom života. Ali kajanje je trajno – nosimo ga zauvek sa sobom.

„Za napredak je potrebno vreme, Luka. Nemoj da padaš. Možda još nisi tamo gde bi želela da budeš, ali nisi ni tamo gde si bila juče. Svakog dana napraviš mali korak. Samo nastavi da gledaš napred i da ideš napred, obećavam ti da ćeš se jednog dana osvrnuti i iznenaditi koliko si daleko otišla tim malim koracima.“

zauvek sa sobom. Ako odeš do njega i ne bude onako kako si želela, bićeš tužna, ali moći ćeš da kreneš dalje svesna da si pokušala da ponovo osvojiš njegovo srce.“

Strahovi su privremeni – dolaze i odlaze tokom života. Ali kajanje je trajno – nosimo ga

Veruj u sudbinu, Grifine. Pogledaj koliko je daleko vas dvoje odvela. Nastavi sa životom, ali veruj činjenici da je tebi i Luki suđeno da budete zajedno… i onda će onaj isti univerzum koji vas je spojio ponovo izvesti svoju čaroliju.“