Anansijevi momci

Istini za volju, nije bio čak ni bucmast, već samo blago mekanih ivica.

Istini za volju, nije bio čak ni bucmast, već samo blago mekanih ivica.

Ali je tvoj. Ako ga želiš. Baš kao i, ovaj… Ja.

Mislio sam da bi, u slučaju nuklearnog rata, preživele samo radioaktivne bubašvabe i tvoja mama.

Voleo je hranu, voleo je ljude, voleo je svoju kćer. Voleo je da kuva. Voleo je mene. I kuda ga je sve to odvelo? U grob pre vremena. Ne možeš tek tako da voliš sve živo.

Biti mrtav je verovatno kao i sve drugo u životu: nešto usput shvatiš, a ostatak sam izmisliš.

Svaka osoba koja je postojala ili će ikad postojati, ima pesmu. To nije pesma koju je neko drugi napisao. Ima sopstvenu melodiju, ima svoje reči. Mali broj ljudi uspe da otpeva svoju pesmu. Većinom se bojimo da nećemo uspeti da je prikažemo u pravom svetlu svojim glasom, ili da su naše reči isuviše glupe, isuviše poštene ili previše čudne. I zato ljudi umesto toga žive svoje pesme.

Pauk se smeškao kao svetac. Ovaj svet je, s obzirom na to da je Rozi bila na njemu, bio najbolji mogući od svih svetova. Magla se podigla, a svet se razvedrio.

„Postoje tri, i samo tri stvari koje mogu da odagnaju bol smrtnosti i ublaže stisak čeljusti života“, reče Pauk. „To su vino, žene i pesma.“
„I kari je dobar“, istaknu Debeli Čarli, ali ga niko nije slušao.

„Kakvu kafu piješ?“
„Crnu kao noć, slatku kao greh.“