Vabi-sabi

„Ne­moj da tra­ćiš sna­gu bri­nu­ći o ono­me što ne­maš. To je put ka ne­za­do­volj­stvu. Ume­sto to­ga, obra­ti pa­žnju na do­bro ko­je je već pri­sut­no u tvom ži­vo­tu a šta god da ra­diš, ra­di naj­bo­lje što mo­žeš. To do­no­si ra­dost.”

Lju­di odav­no zna­ju da bo­ra­vak u pri­ro­di, po­go­to­vo u šu­mi me­đu dr­ve­ćem, de­lu­je opu­šta­ju­će, ali tek su po­sled­njih de­se­tak go­di­na po­no­vlje­ni re­zul­ta­tu na­uč­nih is­tra­ži­va­nja pod­sta­kli shva­ta­nje pri­ro­de kao pre­ven­tiv­ne me­di­ci­ne. To je na kra­ju do­ve­lo do ko­ri­šće­nja ter­mi­na „te­ra­pi­ja šu­mom”. Re­zul­ta­ti po­ka­zu­ju po­bolj­ša­nje men­tal­nog zdra­vlja, ja­ča­nje imu­ni­te­ta i sma­njen ni­vo stre­sa, sr­ča­nog rit­ma i krv­nog pri­ti­ska

Go­di­šnja do­ba su re­dov­ni pod­set­nik da ne mo­ra­mo stal­no da te­ra­mo se­be na­pred. Sva­kom gu­ra­nju tre­ba po­vla­če­nje. Sva­ko ši­re­nje za­hte­va sku­plja­nje. Sva­ki na­por za­hte­va od­mor. Po­sto­ji vre­me za stva­ra­nje i vre­me po­tra­ge za na­dah­nu­ćem. Vre­me za bu­ku i vre­me za ti­ši­nu. Vre­me za fo­ku­si­ra­nje i vre­me za ma­šta­nje. Pli­ma i ose­ka. Rast i pad. Opet ti kon­tra­sti. Va­bi-sa­bi vas po­zi­va da se usa­gla­si­te sa svo­jim pri­rod­nim rit­mom, u ovom do­bu svog ži­vo­ta, u ovom go­di­šnjem do­bu, u ovom tre­nut­ku da­na.

va­bi-sa­bi­ja je in­tu­i­tiv­ni od­go­vor na le­po­tu ko­ji odra­ža­va istin­sku pri­ro­du stva­ri ona­kvih ka­kve je­su. To je le­po­ta ko­ja nas pod­se­ća da je sve pro­la­zno, ne­sa­vr­še­no i ne­pot­pu­no.

Pod­se­ća nas da smo deo ne­čeg ču­de­snog. Od­mah nas iz­me­šta­ju­ći iz ma­gli­ne oba­ve­za, za­da­ta­ka i pre­op­te­re­će­no­sti, va­bi-sa­bi dr­ži ogle­da­lo ve­li­čan­stve­no­sti ži­vo­ta – i u tom ogle­da­lu za­vi­ri­mo u deo se­be.

Stva­ra­nje na­ših lič­nih obi­ča­ja u ve­zi sa go­di­šnjim do­bi­ma ve­li­čan­stven je na­čin da pro­sla­vi­mo ri­tam pri­ro­de i obra­ti­mo pa­žnju na pro­ti­ca­nje vre­mena u svom ži­vo­tu.

Va­bi-sa­bi je pri­rod­nost; svo­di se na stva­ri u nji­ho­vom pri­rod­nom, pot­pu­no au­ten­tič­nom sta­nju. To je sve.”

Ni­je da nam se ne svi­đa ni­šta što si­ja, ali dra­ža nam je bli­sta­vost uma ne­go po­vr­šni sjaj, pri­gu­še­na sve­tlost ko­ja, bi­lo da je ure­za­na u ka­men ili u ar­te­fakt, na­go­ve­šta­va ra­skoš drev­no­sti... Svi­đa nam se ono što no­si trag ga­re­ži, ča­đi i iz­nu­re­no­sti, bo­je i sjaj ko­ji pri­zi­va­ju pro­šlost što ih je stvo­ri­la.

zna­či da ne tre­ba da osu­đu­je­te se­be što ste ta­kvi ka­kvi ste: sa­vr­še­no ne­sa­vr­še­ni – u ne­če­mu je­din­stve­ni, u ne­če­mu kao i svi osta­li.
Kada se ne opterećujete onim što treba da se desi, ne znači da odustajete od onoga što može da bude.
Jed­no­stav­no re­če­no, va­bi-sa­bi vam do­pu­šta da bu­de­te ono što je­ste. Pod­sti­če vas da bu­de­te naj­bo­lji što mo­že­te, a da se ne raz­bo­li­te u po­tra­zi za ne­do­sti­žnim ci­ljem sa­vr­šen­stva. Bla­go vas iza­zi­va da se opu­sti­te, uspo­ri­te i uži­va­te u ži­vo­tu. Po­ka­zu­je vam i da se le­po­ta na­la­zi ta­mo gde je naj­ma­nje oče­ku­je­te, stva­ra­ju­ći od sva­kog da­na pri­li­ku za uži­va­nje.

Ma­nje ne­o­bu­zda­nog tro­še­nja, vi­še je­din­stve­nog stva­ra­nja.
Ma­nje kom­pli­ko­va­nja, vi­še ja­sno­će. Ma­nje osu­đi­va­nja, vi­še pra­šta­nja. Ma­nje ra­zme­ta­nja, vi­še isti­ne.
Ma­nje ot­po­ra, vi­še iz­dr­žlji­vo­sti. Ma­nje kon­tro­le, vi­še pre­pu­šta­nja.