Mudrost nesigurnosti

Ako se moja sreća ovog trenutka sastoji uglavnom od preispitivanja srećnih uspomena i očekivanja, onda sam slabo svestan sadašnjosti. I biću i dalje slabo svestan sadašnjosti kad se dogode stvari koje sam očekivao. Zato što sam stvorio naviku da se osvrćem ili gledam unapred, zbog čega mi je teško da budem prisutan ovde i sada. Ako sam zbog svoje obuzetosti prošlošću i budućnošću manje svestan sadašnjosti, moram početi da se pitam živim li zapravo u stvarnom svetu.

Snaga sećanja i očekivanja je takva da za većinu ljudi prošlost i budućnost nisu kao da su stvarne, već su stvarnije od sadašnjosti. Sadašnjost ne može da se živi srećno ako se prošlost ne „raščisti“, a budućnost nam ne bude blistava od obećanja.

Vera, s druge strane, jeste neograničeno otvoren um prema istini, kakvom god se ona pokazala. Vera nema unapred stvorenih zamisli; to je zaranjanje u nepoznato. Verovanje se drži za nešto, ali vera oslobađa. U tom smislu te reči, vera je osnovna vrlina nauke, a isto tako i bilo koje religije koja nije samozavaranje.

Većina nas veruje da bismo se osećali sigurno, da bi naši pojedinačni životi delovali vredno i značajno. Verovanje je tako postalo pokušaj držanja za život, da se on ščepa i zadrži za sebe. Ali život i njegove tajne ne možete razumeti dokle god pokušavate da ih ščepate. Zapravo, i ne možete da ih ščepate, baš kao što ne možete da odšetate s rekom u kofi.

ne treba verovanje, jer možemo da verujemo samo u ono što već znamo, unapred zamišljeno i izmaštano. Ali ovo je izvan svake mašte. Moramo samo da otvorimo oči uma dovoljno široko i „istina će izaći na videlo“.

Mi smo izgleda kao muve uhvaćene u med. Pošto je život sladak, ne želimo da odustanemo od njega, i, što se više uključujemo, postajemo sve zarobljeniji, ograničeniji i osujećeniji. Volimo ga i mrzimo u isto vreme.

Spolja gledano, naš život je iskra svetlosti između jedne večne tame i druge. Ni razdoblje između te dve noći nije vedar dan jer, što smo sposobniji da osetimo zadovoljstvo, to smo osetljiviji na patnju – i, bilo u pozadini ili u prvom planu, patnja je uvek s nama.

Napisana je u ubeđenju da nema prikladnije teme u vreme kad se ljudski život čini tako neobično nesigurnim i nepouzdanim. Ona tvrdi da je ta nesigurnost posledica pokušaja da se postigne sigurnost i da se, suprotno, spas i duševno zdravlje nalaze u najradikalnijem priznanju da nama nikako nema spasa.

Spolja gledano, naš život je iskra svetlosti između jedne večne tame i druge.

Kad zadržavaš dah, gubiš ga – što smesta priziva staru i veoma zanemarenu izreku: „Ko želi da spase dušu, izgubiće je.“

Bojažljiv um zatvara ovaj prozor uz tresak, i ćuti i ne razmišlja o onome što ne zna da bi brbljao više o onome što misli da zna. Ispunjava neobeležene prostore prostim ponavljanjem onoga što je već istraženo. Ali otvoreni um zna da i najpažljivije istražene oblasti zapravo uopšte nisu poznate, već samo obeležene i izmerene hiljadu puta. I neverovatna zagonetka onoga što obeležavamo i merimo mora na kraju da „nas izmami iz misli“ dok um ne zaboravi da kruži i traži sopstvene procese, i postane svestan da je biti u ovom trenutku čisto čudo.