Mudrost nesigurnosti

ne treba verovanje, jer možemo da verujemo samo u ono što već znamo, unapred zamišljeno i izmaštano. Ali ovo je izvan svake mašte. Moramo samo da otvorimo oči uma dovoljno široko i „istina će izaći na videlo“.

Mi smo izgleda kao muve uhvaćene u med. Pošto je život sladak, ne želimo da odustanemo od njega, i, što se više uključujemo, postajemo sve zarobljeniji, ograničeniji i osujećeniji. Volimo ga i mrzimo u isto vreme.

Spolja gledano, naš život je iskra svetlosti između jedne večne tame i druge. Ni razdoblje između te dve noći nije vedar dan jer, što smo sposobniji da osetimo zadovoljstvo, to smo osetljiviji na patnju – i, bilo u pozadini ili u prvom planu, patnja je uvek s nama.

Napisana je u ubeđenju da nema prikladnije teme u vreme kad se ljudski život čini tako neobično nesigurnim i nepouzdanim. Ona tvrdi da je ta nesigurnost posledica pokušaja da se postigne sigurnost i da se, suprotno, spas i duševno zdravlje nalaze u najradikalnijem priznanju da nama nikako nema spasa.

Spolja gledano, naš život je iskra svetlosti između jedne večne tame i druge.

Kad zadržavaš dah, gubiš ga – što smesta priziva staru i veoma zanemarenu izreku: „Ko želi da spase dušu, izgubiće je.“

Bojažljiv um zatvara ovaj prozor uz tresak, i ćuti i ne razmišlja o onome što ne zna da bi brbljao više o onome što misli da zna. Ispunjava neobeležene prostore prostim ponavljanjem onoga što je već istraženo. Ali otvoreni um zna da i najpažljivije istražene oblasti zapravo uopšte nisu poznate, već samo obeležene i izmerene hiljadu puta. I neverovatna zagonetka onoga što obeležavamo i merimo mora na kraju da „nas izmami iz misli“ dok um ne zaboravi da kruži i traži sopstvene procese, i postane svestan da je biti u ovom trenutku čisto čudo.

Što više proučava univerzum do najsitnijih pojedinosti, pronalazi više stvari koje treba da klasifikuje, i tim više uviđa relativnost svih klasifikacija. Ono što ne zna izgleda da se geometrijskom progresijom uvećava u odnosu na ono što zna. Postojano se približava tački gde ono što je nepoznato nije samo prazan prostor u mreži reči, već prozor u umu, prozor čiji naziv nije neznanje, nego zapitanost.

Ljubav je princip organizacije i ujedinjenja koji svet čini univerzumom i raspalu masu zajednicom. Ona je sama suština i karakter uma, i prikazuje se u delovanju kad je um celovit.

Ljubav je princip organizacije i ujedinjenja koji svet čini univerzumom i raspalu masu zajednicom. Ona je sama suština i karakter uma, i prikazuje se u delovanju kad je um celovit.
Jer um mora da bude zainteresovan ili udubljen u nešto, baš kao što ogledalo mora uvek da odražava nešto. Kad se trudi da ne bude zainteresovan za sebe – kao kad bi ogledalo odražavalo samo sebe – mora da bude zainteresovan, ili udu-bljen, u druge ljude i stvari. Ne postoji problem u tome kako da volimo. Mi volimo. Mi smo ljubav, a jedini problem jeste kako je ta ljubav usmerena, usmerava li se pravo kao sunčev zrak ili pokušava da se okrene ka sebi kao „sveća pod mericom“.