Putujući bioskop gospodina Saita

Pogled se u toku dana mnogo puta promeni. Oblaci, tuge i sreća provejavaju pored rama. Žive slike, a sve su prolazne.

A kada dunu vetrovi, čvrsto se uhvati za nešto! Za ogradu, pojas za spasavanje ili naprosto za onoga do sebe.

Upij poslednji tračak svetlosti iz breza. Ne plaši se da rizikuješ i ponosi se sobom. U suprotnom se lako može dogoditi da te sreća mimoiđe.

A na mom porodičnom stablu bilo je tako mnogo grana kojima je nedostajalo samo malo prolećnih pupoljaka pa da segnu u budućnost.

crvenom jarmulkom na glavi

Jednog dana spazila sam izložene dopisnice. Pažnju su mi privukle dve ručno obojene. Kati Gultini! Svetski čuvena žonglerka! Na vrhu umetničinog nosa balansirao je resasti otoman, a ona je za to vreme žonglirala četirima jastučićima. Ispod je pisalo: Američka turneja 1912. Priželjkivala sam da sam je mogla videti kako to radi.

Na sledećoj dopisnici video se vihor letećih saksijskih biljaka i tanjira, koje je Kati Gultini hvatala, činilo se, bez po muke.

Sve u meni je eksplodiralo. Može li ovo zaista da se izvede? Eksplozija je napravila rupu na mojoj unutrašnjoj snežnoj kugli. Kakvo je čudesno mesto svet! Zamisli da održavaš u vazduhu pet opasnih predmeta odjednom:

Fabiola je bila dugonoga mačka koja je siktala, mjaukala i lickala svoje šape u sporednim ulicama Buenos Ajresa.

Moje školovanje u samostanskom oratorijumu postalo je kaleidoskopski pogled na širi kosmos.

Jednoga dana se moja žudnja za slatkim prelila preko svojih obala.

Ovde je pronašla osnovne korake života: tih i ravnomeran početak, la caminata.

Volela bih da vas povedem uz svoje vetrovima šibano porodično stablo.

El Palacio del Zapato, impresivna građevina nalik na princes-krofnu, sa zavojitim balkonima i kobaltnoplavom tendom, nalazila se nasred Calle Florida – Cvetne ulice.