Putujući bioskop gospodina Saita

A na mom porodičnom stablu bilo je tako mnogo grana kojima je nedostajalo samo malo prolećnih pupoljaka pa da segnu u budućnost.

Tu uspavanku znala su sva argentinska deca. A note su padale na moje kapke poput kapljica kiše, sve dok nisam zaspala.

U početku sam bio samo gnevni momak iz Vinipega, koji je patio od opasne boljke koja tako često pogađa mlade: uverenja da mi svet duguje nešto posebno.

Isakson je bio večni lik u svetskoj istoriji. Zmija u raju. Neko ko sklopljenih ruku seje razdor i ko u svojoj prečistoj gorčini nanese što je moguće više smrtnih rana pre no što se mirne savesti povuče.

Tako je bilo sa Tomijem kada je upoznao Fabiolu.

Sada on pokaza u sobu na desnoj strani, na kraju hodnika. „Broj dvadeset devet je soba gospodina Saita. On dolazi samo jednom godišnje, ali nikad niko drugi ne odseda u njoj.“

„Gospodin Saito?“ Ime je zvučalo veoma posebno.

„Mhm…“

„Je li sada ovde?“, upitala sam.

„Ne, gospodin Saito trenutno nije na ostrvu, ali, ovaj… nadamo se da će se uskoro vratiti“, odvratio je Tomi otvarajući vrata preko puta.

Popele smo se uz osamdeset strmih stepenika, a kada smo došle do vrha, ugledale smo veliku žutu kuću sa plavim slovima na fasadi: VITLEJEM. Pansion i mornarska misija.

Vetar je zgrabio Fabiolinu tufnastu suknju i odneo joj ešarpu. Odlepršala je niz pristanište i morala je da potrči za njom u svojim malinastocrvenim baršunastim

Kada sanjam o Gornjem Pafinu, san uvek započinje maglom što dolazi s mora.

Posvuda je bilo crvenih ribarskih brodica, a visoko iznad njih ugledala sam gradić sav od zeleno ofarbanih kuća.

Fabiola je mirisala na žalfiju i sunce