S mojim muškarcem

Siguran sam da bih mogao da dohvatim mesec kad me dodiruješ

A ljubav nije uvek lepa. Nekad je tragična. Uglavnom je tragična. Ona te povređuje, kida iznutra, jebeno guši, ali je i jedino što može ponovo da te vrati u život. Ona je sadističko đubre koliko i najplemenitije, najutešnije osećanje na svetu. I zbog nje sam preživeo – zbog svoje ljubavi, naše ljubavi. Ako sam išta naučio, onda je to da vreme ne čeka nikoga. Ono teče dalje bez obzira na to jesi li zadovoljan životom koji si vodio ili time kuda vodi. Ne možeš ga zaustaviti. Samo moraš da koristiš ono što ti život donosi i trudiš se da bude što bolji. Da promeniš pravac prema onome što želiš.

Jesam li od bilo kakve koristi? Odmah se prekorevam što dovodim svoju vrednost u pitanje jer radim jedan značajan posao. Trudim se da budem što bolja majka, mada povremeno posumnjam jesam li sposobna i za to.

Bez razmišljanja joj prilazim i privlačim k sebi. Puštam da mi

Otkucaji njenog srca prodiru u moje grudi i zbog njih moje kuca jače.

„Kad sam upoznao svoju ženu, kao da mi je atomska bomba eksplodirala u grudima.“ Ne pominjem da mi se činilo da mi je atomska bomba eksplodirala i u gaćama. To je neprikladno. „Kao da se deo moje duše stopio s delom njene i nisam mogao da uradim ništa kako bih to sprečio. Zaista neverovatan osećaj.“

Ona suvereno vlada. Ona je moj svet. Moj život. Moj dan, moja noć, moj vazduh, voda i vatra

„Siguran sam da bih mogao da dohvatim mesec kad me dodiruješ.“

Stalno govoriš on. Još ne znamo kog je pola Kikiriki Junior.

Protekle dve nedelje se seksamo dvaput dnevno. Čak je ni tvoj penis nije isterao iz skloništa.“