Kraljica senki

Kako je to bilo?“, tiho je upitala Manon. „Voleti.“

Jer to je bila ljubav – ono što je možda jedina Asterin od svih Gvozdenzubih veštica osetila i otkrila.

„Bilo je to kao da sam svakog dana pomalo umirala. Ali kao da sam bila živa. Bila je to radost toliko potpuna da je bila bol. To me je uništilo, raščinilo i prekovalo. Mrzela sam to jer sam znala da ne mogu da pobegnem i znala sam da će me to zanavek promeniti. A ona mala veštica... i nju sam volela. Volela sam je neopisivo – ne mogu da ti kažem ništa drugo osim da je to bila najmoćnija stvar koju sam ikada osetila, veća od besa, od požude, od magije.“

Nekada je mislila da je rođena da postane kraljica.

U međuvremenu je naučila da je rođena da bi bila vučica.

Ta divljina, ta neukrotiva žestina… Nisu porod slobodnog srca, već srca koje je spoznalo očaj tako potpun da je jedini način da mu pobegne bio da živi jarko i nasilno

volela sam te i mislim da će te deo mene uvek voleti. Možda si ti bio moj par, a ja to nisam znala. Možda ću ostatak života provesti pitajući se da li je tako. Možda ćemo se opet sresti na onom svetu, pa ću tada sa sigurnošću znati da li je tako. Ali do tada… do tada ćeš mi nedostajati i priželjkivaću da si ovde.“

pitam se šta bi ti mislio o svemu ovome. O meni. Čini mi se – čini mi se da bi ti bio predivan kralj. Zapravo, mislim da bi te voleli više nego mene.“

Nedostaješ mi“, rekla je. „Svakog dana mi nedostaješ. I

Zbog tebe želim da živim, Rovane. Ne da preživim; ne da postojim. Živim.“

Digla je glavu, uživajući u lahoru s reke. „A šta bih ja mogla da zatražim od tebe a da to ne mogu sama da uradim?“

„U tome i jeste muka. Da, ti većinu stvari možeš sama. To ne znači da moraš.“

Nađi Selenu Sardotijen. Daj joj to. Nikome drugom. Nikome drugom. Reci joj da možeš da otvoriš svaka vrata ako imaš ključ. I reci joj da se seti šta mi je obećala – da ih sve kazni. Kada te bude pitala zašto, odgovori joj da sam rekla kako mi nisu dozvolili da zadržim plašt koji mi je dala, ali da sam zadržala parčence. Da ne zaboravim njeno obećanje. Da ne zaboravim da joj se odužim za topao plašt u hladnoj tamnici.“

„Nikada se nisam vratila onom lovcu. Nisam znala kako da objasnim žig. Kako da objasnim tvoju babu, ili da se izvinim. Plašila sam se da će se prema meni poneti kao što je tvoja baba. Zato se nikada nisam vratila.“ Usne su joj zadrhtale. „Preletala sam ga svakih nekoliko godina, samo… samo da vidim.“ Obrisala je lice. „Nije se ženio. A kada je ostario, ponekad bih ga videla kako sedi na tremu. Kao da nekoga čeka.“