Citati iz knjige „Pismo gospođe Vilme“ autora Jelena Bačić Alimpić

Vera su jedra broda kojim plovimo, draga. Ako nemamo vere, nemamo ni nade.
Želja je opasna. Ako je ne zauzdaš i ne držiš pod kontrolom, možeš lako izazvati haos
da sve što sanjamo i čemu težimo na kraju postane bol jer ne umemo da cenimo ni ono malo što nam život pruža. Sve u životu ima svoju cenu,
Otkrio sam zemlju svojih predaka u kojoj su ljudi voleli preko svake mere, prepuštali se strastima, čulnim i gastronomskim, glasno pričali i gestikulirali, grlili se kao da im je svaki susret poslednji, ljubili se po tri puta u obraze i prkosili životu neprestano čikajući đavola.
francuskog književnika i filozofa Denija Didroa koji je u dalekoj prošlosti zapisao i ostavio nam u amanet ove reči: „Na ovom svetu ništa ne može biti rečeno da bi bilo shvaćeno tako kako je rečeno, i što je još gore, ništa na ovom svetu ne može biti učinjeno da bi bilo shvaćeno tako kako je učinjeno.“
Jer, pravila u ljubavi uvek postavlja onaj koji manje voli.
„Ljubav je lep cvet, ali se mora tražiti na rubu provalije“
Tada sam shvatio koliko je čovek sam u svojoj patnji i kako ništa ne može da ublaži bol gubitka…
Želja je opasna. Ako je ne zauzdaš i ne držiš pod kontrolom, možeš lako izazvati haos. Ista je stvar i sa osvetom.
Nekada uspomene i sećanja mogu biti važniji od života.
pravila u ljubavi uvek postavlja onaj koji manje voli
– Pripazi, brate, kažu da ko se jednom napije vode na ovoj česmi, nikada odavde neće otići – Kada je primetila moj preneražen pogled prožet strahom, potrudila se da brže-bolje ublaži svoje reči: – To je samo legenda. Ipak, ljudi pričaju da su odvajkada ovde počinjale velike ljubavi koje su se, gotovo po pravilu, nesrećno završavale.
Nisu pogrešili, ludice. Učinili su to namerno kako bi posade brodova koji su plovili Dunavom lakše uočile koliko je sati. Stari Novosađani su govorili da je to bilo neophodno kako bi iz daljine mogli da vide koliko je sati „i lađari i Mađari“. Uz to, vojna straža na tvrđavi smenjivala se u pune sate, pa je bilo manje važno koliko je minuta. Sat i danas kasni kad je hladno, a žuri po vrućini, pa ga zato i zovu „pijani sat“. Kada je veliki Napoleon Bonaparta 1812. napao Rusiju i ratom zapretio Austriji, upravo ovde na Petrovaradinskoj tvrđavi sakriveni su simboli Imperije – žezlo, kruna, mač, jabuka i plašt. Inače, ovu prelepu tvrđavu štite sveci i svi brodari koji odvajkada plove Dunavom to znaju. Petrovaradin štiti Sveti Petar, a tvrđavu kao vojni objekat Sveti Sebastijan i Sveti Fabijan. Patron svih uniformisanih lica je Sveta Katarina, a barutane i bastione čuva Sveta Elizabeta. Postoji legenda koja kaže da duhovi umornih vojnika noću sede na bedemima ovog divnog zdanja i čuvaju ga od rečnih demona. Dobro došao kući, dragi moj
ono što čovek ne zna to ga i ne boli
Onaj ko sluša druge, a ne svoje srce, nikada se neće uzdići iznad besmisla
Sve se lakše podnosi uz dobar viski, brz snošaj i slavu
– „Ako o svojoj tajni ćutim, ona je moj zarobljenik; ako se izlanem, ja sam njen zarobljenik. Drvo ćutnje nosi plodove mira.“
Voleo je Vilmu, ali ne dovoljno. Ženu koju volite ne napuštate ni za šta na svetu…
Bila je spremna na život bez života kako bi sačuvala one kojima je život dala.
Nije teško puteno voleti. Teško je kada ti se duša dotakne onoga čega ti se dotakne ruka. Tad je najteže.
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)