M. Sin veka

Priseća se natmurenog, usplahirenog, krivonogog mladića, koga nije više mogla da prepozna, i reči koje mu je, uzalud, uputila: „Nije više romantično vreme kada treba pobediti ili umreti: treba živeti. To je potrebno.“

Iz Ferare Đakomo Mateoti piše svojoj ženi Veliji: „Bila mi je dužnost da odlučno preuzmem odbranu Ferare; i to je bilo od ogromne koristi, protiv svih zloupotreba.“ Podsećajući ga na odgovornost koju ima kao otac, nasuprot onoj koju ima kao junak, njegova žena, koja će mu uskoro roditi drugog sina, odgovara: „Teško mi je da poverujem kako ti sada kada je došlo dovde nije dozvoljen nikakav kukavičluk, čak i ako bi ovo moglo da te košta života. Izvesno je da na sve ostalo treba zaboraviti.“

Ponekad je, kao u Ferari, dovoljna loša žetva da se raširi panika. Kako je divna stvar ta panika, ta babica istorije! Čezare Rosi stalno ponavlja kako upravo to može da bude njihova čudesna trampa: mržnja u zamenu za strah. Novi fašisti su sav onaj svet koji je do juče drhtao od straha zbog socijalističke revolucije, svet koji je živeo od straha, jeo strah, pio strah, odlazio u krevet sa strahom. Ljudi koji su u snu cmizdrili kao deca i koji bi, kada bi ih žena pitala: „Šta se dešava, dragi?“, bučno udahnuli i odgovorili: „Ništa, nije ništa, spavaj“. Sada na finansijskoj berzi bednika menjaju težak metal teskobe za cenjenu valutu smrtne mržnje.

Čitajući transkript Turatijevog govora, Musolini je zavrteo glavom nasmejavši se. Ne vredi: ti ljudi naprosto ne razumeju okrutnost. Prelep govor – bože dragi – ali teren nasilja nije za socijaliste. Da, istina je, najamnički savezi vršljaju u selima, radničke komore u gradovima guše klasne neprijatelje kaznama, bojkotima i nametima, seljaci socijalisti su možda i zapalili poneki senik, osakatili poneku kravu, prebili na mrtvo ime ponekog zakupca zemljišta, pucali u samoodbrani u nekog policajca ili zemljoposednika, čak su, u retkim slučajevima, zverski skrnavili leševe ili silovali devojke koje su se vraćale sa mise, ubili toljagama nekog fašistu, ali to su, u suštini, uvek izlivi iskonskog besa, bičevana leđa koja se u naletu očaja usprave i zgrabe bič, težak koji posle viševekovnog tlačenja, u noći punog meseca i pijančenja, prekolje u snu upravnika imanja koji mu je nasilno obljubio ćerku, zapali senik, a onda se obesi. Socijalističko nasilje je bilo neosporna stvarnost, ali se u njemu sve svodilo na impulsivnost. Socijalističke vođe laprdaju da će organizovati revoluciju sa vojskom naoružanih aktivista, a zapravo ne postoji nikakva organizacija. On dobro, decenijama poznaje te ljude. Što se tiče nasilja, ono im je uvek bilo i biće im strano.

„Evo, ponovo smo sami, sami protiv svih, sa svojom samotnom hrabrošću“,

ali to nije ono što ga zanima. Čini mu se da se ljudi dele na osnovu toga kako se ponašaju prema komadićima metala. Povratnik iz rata procenjuje kandidate za stvaranje istorije na osnovu njihove reakcije na bombardovanje. Onaj ko je bio na frontu odmah se sklupča u fetalni položaj, s rukama prekrštenim na stomaku. Razborito svodi sebe na životinjski minimum neophodan da bi se zaštitili meki delovi tela. Ostali, svi ostali, beže glavom bez obzira, zavaravajući se da ih uspravan položaj može spasti.

Budućnost postoji zato da bi se iskupile greške.

Nasilje, eto šta je problem. O njemu se dugo raspravljalo na socijalističkom kongresu, o njemu se svakoga dana raspravlja, ali što se više o njemu raspravlja, to se više odlaže. Đenari je ocenio da je ono „istorijski nužno“, Lacari je upozorio kako treba sačekati da se dostigne „matematička sigurnost“, Serati da je „pre pokušaja da se ode dalje, neophodno bar opipati teren“, a Turati ga smatra ludošću. Stari osnivač humanitarnog socijalizma kaže da ih zasad ne shvataju ozbiljno, ali kada ih budu shvatili, fašisti će njihov poziv na revolucionarno nasilje dočekati stoput bolje naoružani od njih. Turati je u pravu, kao i uvek. Nijedan od tih socijalističkih vođa nije bio na frontu. Između njih i neprijatelja dubi se nepremostiva provalija Velikog rata. Srp i čekić neće nikad uplašiti bodež.

Dajte sjaj nasilja ovim građanima nedokučive moderne metropole, njenog gustog i mrklog mraka, ovim ljudima poraženim od života koji ne razumeju, dajte svetleću raketu njihovoj krvoločnoj želji za svetlom, dajte im sudbinu i oni će poći za vama.

Kao da se mladost veka, nakon što je četiri godine izmicala smrti u rovovima širom Evrope – umesto da se vrati štednji, porodici, veri, precima, vrlinama, danima – slila, pijana, u Rijeku da stavi tačku na ovaj glupi, nepotrebni život.