Prilagodljivi mozak

Zbog toga što smo u stanju da se menjamo, podložni smo preteranom preoblikovanju pod uticajem kulture i društva, sve do tačke gde smo se toliko udaljili od svoje istinske prirode da smo se otuđili sami od sebe.

da je izlaganje televiziji u uzrastu između jedne i tri godine povezano s poremećajima pažnje i problemima s kontrolisanjem nagonskih impulsa u kasnijim fazama detinjstva.

O tome koliko jak bol osećamo odlučuje jedan važan deo našeg mozga i uma – naše trenutno raspoloženje, prethodna iskustva s bolom, naša psihologija i lična procena o tome koliko smo se teško povredili.

Na primer, kod nekih depresija prefrontalna kora je delimično neaktivna i ne funkcioniše dovoljno dobro. Paskval-Leoneov tim prvi je pokazao da je visokofrekventna transkranijalna magnetna stimulacija delotvorna u lečenju teških oblika depresije. Sedamdeset posto pacijenata kojima tradicionalni tretmani nisu pomogli uspelo je da postigne poboljšanje uz pomoć visokofrekventne magnetne stimulacije, dok je negativnih pratećih efekata pritom bilo manje nego prilikom lečenja medikamentima.

eksperimenti pružaju dokaz da anatomiju svog mozga možemo da promenimo naprosto služeći se maštom

Zamišljanje

Kako se misli pretvaraju u stvarnost

U saradnji s Erikom Altšulerom Ramačandran je pokazao da kutija s ogledalom ima dejstva i kod drugih „nefantomskih“ problema, kao što je paraliza nogu posle moždanog udara. Terapija s ogledalom razlikuje se od Taubove po tome što obmane mozak tako da pacijent misli da pomera nepokretnu nogu, što stimuliše motorički program oduzetog ekstremiteta. Jedno drugo proučavanje pokazalo je da je terapija ogledalima korisna u pripremi žrtava teškog moždanog udara, koje ne mogu da se služe čitavom jednom stranom tela, za tretmane osmišljene po uzoru na Taubov. Prvi put kada su dva nova pristupa zasnovana na neuroplastičnosti – terapija ogledalom i terapija prisilno indukovanim pokretima – primenjena neposredno jedan za drugim, pacijent s oduzetom čitavom stranom tela uspeo je donekle da povrati upotrebljivost paralisane ruke.

Ramačandran je u Indiji odrastao u jednom svetu gde je mnogo šta što se na Zapadu smatra fantastikom sasvim uobičajeno. Znao je na primer za jogine koji su meditacijom otklanjali bol, išli bosi po vrelom ugljevlju ili ležali na ekserima. Viđao je vernike kako u transu probadaju bradu i obraze iglama. Shvatanje prema kome živa bića mogu da menjaju svoj oblik u Indiji je naširoko prihvaćeno; moć uma da utiče na telo prihvata se bez preispitivanja, a iluzija se smatra toliko temeljno važnom silom da je otelovljena u Maji, boginji privida. Ramačandran je preneo smisao za čuda s indijskih ulica u zapadnu neurologiju i svojim radom nadahnuo mnoga preispitivanja koja stapaju ovo dvoje. Šta je uopšte trans ako ne zatvaranje naših unutrašnjih punktova bola? Zašto bismo fantomski bol smatrali išta manje stvarnim od bilo kog običnog bola? Osim toga, Ramačandran nas je podsetio na to da je baviti se visokom naukom i dalje moguće uz elegantnu jednostavnost.

Pomislite samo koliko je ovo značajno dostignuće: novi način lečenja najmučnije vrste bola – hroničnog – koji se služi misaonim dočaravanjem i iluzijom da bi plastično rekonstruisao mape mozga, bez lekova, igala i električne struje.

Mosli je mislio da bi nadograđivanje motoričke mape obolele ruke pomoću mentalnih vežbi moglo podstaći plastičnu promenu. Zbog toga je zamolio ove pacijente da prosto zamisle kako pomeraju ruku koja boli da bi aktivirali neuronske mreže pokreta u mozgu. Pacijenti su takođe posmatrali slike šaka sve dok ne bi bili u stanju tačno da prepoznaju koja je leva a koja desna – za ovu vežbu poznato je da aktivira motoričku koru mozga. Zatim je od njih traženo da slike šaka u raznim položajima koje su im pokazane predstavljaju sebi u mislima triput dnevno po petnaest minuta. Posle ovih vežbi vizuelizacije upućeni su na terapiju ogledalom i za tri meseca je bol kod nekih ublažen, a kod polovine potpuno nestao

O tome koliko jak bol osećamo odlučuje jedan važan deo našeg mozga i uma – naše trenutno raspoloženje, prethodna iskustva s bolom, naša psihologija i lična procena o tome koliko smo se teško povredili