Rat i mir 1

otkrivala i još milije razvlačila i padala na donju. I, kao što to uvek biva kod veoma privlačnih žena, taj njen nedostatak – nešto kraća usna i poluotvorena usta – beše njena naročita, isključivo njena lepota.

ne mogu se predvideti tok događaja i ponašanje ljudi.

Mi možemo da znamo samo to da ništa ne znamo. I to je najviši stupanj čovečanske premudrosti

Pored toga što prati porodične zaplete i rasplete, Rat i mir je hronika o ruskoj pobedi nad Napoleonom i o onome što je on predstavljao u ruskoj i evropskoj imaginaciji.

Rešeno je da je Buonaparte sve svoje lađe spalio, te da kanda i mi svoje počinjemo da spaljujemo.“

Ana Pavlovna Šerer

Nikolaj Rostov svojim prijateljima iz detinjstva „ispriča svoju Šengrabensku bitku [u kojoj je bio ranjen] sasvim onako kao što obično pričaju o bitkama oni što su u njima učestvovali, to jest, tako kako bi oni želeli da je bilo, onako kako su slušali od drugih pripovedača: kako je bilo lepše da se priča, ali ni izdaleka ne onako kako je stvarno bilo

Knez Andrej je toliku ogromnu količinu ljudi smatrao za prezrena i ništavna stvorenja, toliko je želeo da nađe kod nekoga ovaploćen živ ideal onoga savršenstva kome je on sam težio da je sad lako poverovao da je u Speranskom našao taj ideal potpuno razumnog i dobrodeteljnog čoveka.

Kao god u mehanizmu časovnika, isto se tako i u mehanizmu ratnoga dela jednom dat pokret sve do poslednjeg rezultata ne može sprečiti, i isto su tako hladno nepomični, sve do onog momenta kad im se da pokret, oni delovi mehanizma na koje još nije došao red. Škripe na osovinama točkovi hvatajući se zupcima, zuje od brzine zavitlani valjci, a najbliži susedni točak je tako isto miran i nepomičan baš kao da misli sto godina tako nepomično prestojati. Ali nastade momenat, dohvati ga zubac i, pokoravajući se opštem pokretu, zazvrkta zaošijani točak pa i on ulazi u opšti rad čiji su mu rezultat i svrha nepojmljivi.

Kao god u mehanizmu časovnika, isto se tako i u mehanizmu ratnoga dela jednom dat pokret sve do poslednjeg rezultata ne može sprečiti, i isto su tako hladno nepomični, sve do onog momenta kad im se da pokret, oni delovi mehanizma na koje još nije došao red. Škripe na osovinama točkovi hvatajući se zupcima, zuje od brzine zavitlani valjci, a najbliži susedni točak je tako isto miran i nepomičan baš kao da misli sto godina tako nepomično prestojati. Ali nastade momenat, dohvati ga zubac i, pokoravajući se opštem pokretu, zazvrkta zaošijani točak pa i on ulazi u opšti rad či