Primera radi, Nikolaj Rostov svojim prijateljima iz detinjstva „ispriča svoju Šengrabensku bitku [u kojoj je bio ranjen] sasvim onako kao što obično pričaju o bitkama oni što su u njima učestvovali, to jest, tako kako bi oni želeli da je bilo, onako kako su slušali od drugih pripovedača: kako je bilo lepše da se priča, ali ni izdaleka ne onako kako je stvarno bilo“.