Zabluda svetog Sebastijana

Niko od ovih ljudi ne shvata da nije dovoljno – iako je neophodno – pročitati sve živo na ovom svetu, već i da je to u koje svrhe čitamo i služimo se time od presudne važnosti.

Dovela si to kopile sa sobom, crna jade.

Karlo zna da se „to“ odnosi na njega, ali još uvek nije postao kopilot.

Rat, još uvek, nikad neće početi.

Karlo, ti nemoj da se sekiraš ništa, reče ona, sve će proći, ljubi te majka.

amo Karlo može babu, partizane i menstruaciju stavljati u isti koš.

Lidija i Karlo, majka i sin.

Karlo sluša prvi vic koji mu priča majka. Liči na prase.

Desno velika Velež poput tupe satare.

Karla su budili ujutru da gleda klanje svinja i molio je za život, a oni su se smejali njemu u lice verujući da ga tako na vreme uče kakav je život. Za vikend idemo na klanje, nismo tu, možda sledeće nedelje, govorili su. Onda je on već bio u tom klanju i nije mu bilo spasa: moraće da gleda i ne misli puno, dok šure ogromno krme, veliko kao fudbalski gol, on će morati da plete mrežu neku za svoja bedna osećanja.

sušio si se ko ciganski svetac. A u ogledalu zube vidiš samo petkom.

Baba mu je tu lekciju držala kasnije, najpre nije rekla ništa, ćutala je, a onda samo pokazala koplje – da je on kopile, tako malo i ničije.

Karlo i njegova mater, jedna super Lidija, došli su odnekud, očigledno krivi, i to im se vidi u tome kako drže ruke i kako i majka svoje ruke pokušava da drži kao da su ručice

po metra u prečniku, babe kao neka cista.

Često Karlo sanja. I seća se. Čitav je, često, u rukavu, zarobljen i izgubljen.

Za njega, sve što mu se desilo, počinje jednom loptom u dvorištu čoveka sa globusom na obrazu – bradavicom koja narasta deceniju i više, pa se čovek navikne na nju i priraste mu i za misao o sebi samom, i debele žene, okrugle dva i

Čuo sam samo, na sve strane, kopita koja izriču: „halo“, „halo“, „halo“, dinosaurusi, slonovi, vratite se tamo odakle ste došli, iz Tunguzije, dođoši, izbeglice, bogu iza tregera, skupili se, s koca i konopca, na kamari nam stigli, doleteli, dovukli se, u krdima, marva, svašta nešto. Vucite se. Specijalno ti – Dambo

I dan-danas kada neko opsuje boga, ja letim da ga to ne probudi. Nikada nisam bio sav svoj. Kad opsujem boga ja, to se svetim svom strahu koji sam nekada živeo. Grom više neće na moje oči tako brzo minuti. Ima da stane, odmori, da svi vidimo udar na pse i skitnice, kao božiju svetleću šaru u kojoj se ogleda nedokazano dete.