Noćne reči

Prva vežba duha: ne žaliti sebe

Niko nas takve ne prihvata jer niko ne voli borce, u svetu u kojem se neprestano laže o trudu, iz usta onih koji nikakav trud nisu uložili

ećaš se kako kaže Niče: I Bog ima svoj pakao. To je njegova ljubav prema ljudima?

U jednom trenutku neminovno ćemo crknuti i tada ćemo biti svesni, svojim telom najpre, da se to čega se oduvek plašimo dešava baš sada, u trenutku, našem telu. Sva svest o sebi biće tu sadržana. Ali držaćemo se i tada za život, kao nikad dotad: jer ništa nije zapravo naše i ne možemo se uhvatiti za to nebo kog u nama ima sve manje i manje.

Poete čitanja, pomislio sam, ovo društvo će uskoro vešati po trgovima i fotografisati se ispod njih. Kod nogu praviti selfije. Smejati se. Poete čitanja, mučenici jedne prošle epohe.

On je zaista bio pesnik čitanja. Ima takvih ljudi. Oni su tihi i živi spomenici našeg društva. Nevidljivi, nenametljivi. Ali šta s njima? Svet se raspada.

Noćni ljudi kao ja nemaju istoriju. Zapamti to.

Prestani da živiš, i budi pročitan. Prestani, prestani.

Da li se ikad igrate bez pažnje? Hoćeš aplauz za to što si preživeo?

Nemoj biti neosetljiv na tuđe boli. Život je teška i radosna glupost. Blaženi su oni koji su blaženi a ti se, vežbama na vlastitoj volji, možeš svrstati među njih.