Skerletno slovo

Neizreciva beda tako lažnog života, kao što beše njegov, sisa srž i suštinu iz svake stvarnosti oko nas, a koje je nebo namenilo da budu radost i hrana našem duhu. Lažnom čoveku lažna je i cela vasiona – nju je nemoguće opipati – ona se pretvara u ništa na njegov dodir. I on sam, ukoliko se pokazuje u lažnoj svetlosti, postaje senka, ili zaista prestaje da bude.

On je govorio suštu istinu i preobražavao je u suštu laž. A opet, po svojoj prirodi, on je voleo istinu i mrzeo laž kao malo ko. Stoga, više od svega, on je mrzeo i prezirao sebe.

„Bogougodni mladić“, govorili su, „pravi svetac! Teško nama! Kad on vidi takav greh u svojoj čistoj duši, kakav bi užasan prizor video u tvojoj ili mojoj.“

A dok je jadni gospodin Dimsdejl mislio o svome grobu, pitao se da li će trava ikad porasti na njemu, jer će u njemu biti sahranjen proklet čovek.

Narod nije poznavao silu koja ga je pokretala.

Ili – zar ne možemo i to pretpostaviti? – grešni kao što su, ali ipak zadržavajući žar za slavu božju i ljudsko dobro, oni strepe da otkriju sebe, crne i prljave, očima ljudi, jer otada nikakvo dobro više ne mogu činiti, i nikakvo zlo u prošlosti ne mogu iskupiti boljim vladanjem. Tako se, na svoj neiskazani jad, kreću među bližnjima, izgledajući čisti kao sneg u planini, dok su njihova srca crna od greha koji se ne može oprostiti.

Ne verujući ni u čije prijateljstvo, on nije mogao poznati ni neprijatelja kad se ovaj uistinu pojavi.

Tako su se udobno namestila ova dva čoveka, lativši se posla, živeći svaki odvojeno, ali često prolazeći da zavire jedan drugome u posao sa zanimanjem i ljubavlju.

Čestiti ljudi večito misle ništavno o sebi – reče lekar.

Neki su govorili: ako gospodin Dimsdejl zbilja umre, to je zato što zemlja nije dostojna da je gazi njegova noga.