Skerletno slovo

Otkriće skerletnog slova

Sudba sa svojim nemilosrdnim osmehom stajala je posred njihovog puta.

Ta on je bio u stanju da se potpuno izvuče iz njihovog zajedničkog sveta, dok je ona pipala u mraku i pružala svoje hladne ruke ne nalazeći ga.

Ljudi jakoga duha, koji su postali bolesni, imaju moć da u datoj prilici, silnim naporom, skupe život od nekoliko dana, pa onda budu mrtvi isto toliko vremena.

Mi treba da ponovo naučimo zaboravljenu veštinu kako da budemo veseli.

Čudno je, ipak, koliko treba vremena dok se misli obuku u reči, i kako se dva lica, koja nešto žele da izbegnu, mogu predmetu primaći i povući se ne dodirnuvši ga.

Nijedan čovek ne može zadugo imati jedno lice za sebe, a drugo za ceo ostali svet, i da najzad ne dođe u zabunu koje je od njih istinito.

I da kažemo žalosnu i gorku istinu, da se nikad ne može za života popraviti šteta koju greh duši nanese.

Kao čovek koji je jednom pogrešio, ali koji je očuvao svoju savest u bolnoj osetljivosti pomoću neizlečive rane, on je išao odlučnije putem vrline nego što bi išao da nije nikada grešio.

To je bila poslednja reč očajanja jednog slomljenog duha. Njemu je nedostajalo snage da uhvati bolju sudbu, koja mu je, činilo se, bila u domašaju.