Нисмо ми светији од обичних грађана зато што смо дошли овамо и затворили се у ове зидине, већ, напротив, сваки који је овамо дошао, самим тим што је дошао овамо, схватио је да је гори од свих световњака, и од свих и сваког на земљи… И што дуже монах буде живео у зидинама својим, тим осетније мора да то схвата. Јер, у противном случају, није имао зашто долазити овамо. А када схвати да је не само гори од свих световњака него да је пред свим људима крив за све и сваког, за све грехове људске, индивидуалне и светске, тек тада ће бити постигнут циљ нашег сједињавања. Јер знајте, драги моји, да је сваки од нас појединачно несумњиво крив за сваког и све на земљи, не само због општег светског греха већ лично сваки за све људе и за сваког човека на овој земљи. Ово сазнање је круна монашког пута, а и сваког човека на земљи. Јер монаси нису другачији људи, већ само такви какви би требало да буду сви људи на земљи. Само тада би се од усхићења истопило срце наше у љубави бескрајној, васионској, незаситној.