Konstantinovo raskršće

U neko drevno i zaboravljeno vreme, kod Rimljana je postojao izraz discrimen koji u najslobodnijem prevodu znači „razdelnica“. To je trenutak u životu kada se čovek nađe na raskršću i kada je odluka koju donese sudbonosna.

Kuća je bila mala i oronula.
Dekor od nanizanih visokih lipa u njenoj pozadini davao joj je izgled kule stražare sagrađene na kraju sveta. Verovatno je napravljena početkom veka, trošna jednospratnica od poljske opeke pokrivena pirotskom ćeramidom, praktično jedinstvo srpske težnje za sigurnim ognjištem i urođene južnjačke skromnosti.

Srbija se još uvek nalazi na discrimenu, razdelnici, i to traje decenijama; jedan od načina da se ta dilema reši i s tog raskršća krene dalje jeste sagledavanje prošlosti, otkrivanje njenih tajni i, što je najvažnije – suočavanje s njima.

Na taj način možemo uspešno da pređemo isti onaj put koji je nekada prešao Konstantin Veliki – put koji vodi od poricanja do razumevanja i od greha do praštanja.

Al’ znaš kako je. Kad postaneš gazda, prvo što moraš da naučiš je da se žališ.

Nais je bio neka vrsta velikog prolaznog vojnog logora, raskršće puteva i uticaja u pravom smislu te reči, i veoma važna strategijska tačka u odbrani limesa na Dunavu. Imperator je takođe dao da se njegov rodni grad izgradi i ukrasi po ugledu na najveće i najlepše rimske gradove, te je sasvim sigurno da je antički Niš bio jedno prestižno i lepo mesto za život koje je imalo sve one prednosti i komocije kakve su zahtevali urođena dekadencija i hedonizam starih Rimljana.

Videli ste Koplje… A siguran sam da znate i za Krunu

Srbija se još uvek nalazi na discrimenu, razdelnici, i to traje decenijama; jedan od načina da se ta dilema reši i s tog raskršća krene dalje jeste sagledavanje prošlosti, otkrivanje njenih tajni i, što je najvažnije – suočavanje s njima.

Na taj način možemo uspešno da pređemo isti onaj put koji je nekada prešao Konstantin Veliki – put koji vodi od poricanja do razumevanja i od greha do praštanja.

Prošla je ponoć i Niš spava obasjan srebrnom mesečinom. S vremena na vreme, čuje se zavijanje pasa u daljini, ali između dva pseća urlika tišina je razapeta kao teška, olovna zavesa. Kao da ništa ne remeti taj san grada, tako blizak smrti a opet daleko od nje, tako kratak i nestalan, a opet okrepljujući. Niš spava, bez snova, bez nade i bez prava na nadu, jedino što noćas živi u njemu jesu zveri koje dozivaju jedna drugu s kraja na kraj i s brda na brdo… Dugim, otegnutim urlicima, vrelim od želje za krvlju.

Njegov otac je svojevremeno govorio da su piću skloni ljudi koji teže samoobmani. Ipak, i on se propio u svojim poznim godinama… Pristao je na tu samoobmanu, ona mu se, u poređenju sa surovom logikom života, činila kao bolji izbor.

Al’ ne beše mu to dovoljno, nego pozva one Cigane… muzikante. Okiti ih s parama kô mladu nevestu, pa ih povede niz ulicu… narod se seiri a oni sve u šesnajs’ sviraju one brezobrazne pesme… znaš, one predratne, zajebantske, sa malo pameti i mnogo psovanja.