Mračna mesta

Šta bi bilo kad bi bilo, u glavi mi je odzvanjao tetka Dajanin glas. Te reči proganjale su me kroz celo detinjstvo, stalni podsetnik da ništa nikad ne ispadne kako treba, ne samo za mene već za svakoga, i zato je neko izmislio takvu izreku. Kako bismo svi mi znali da nikad nećemo dobiti ono što nam treba.

nikad, nikad nikog ne puštaj ranije. I nikad nikog ne puštaj kasno.“

Osećam negde unutra bolju verziju sebe – skrivenu iza jetre ili zakačenu za komad slezine u mom zakržljalom detinjem telu – Libi koja mi govori da ustanem, uradim nešto, odrastem, nastavim sa životom. Ali zloba obično pobedi.

Videla sam da pokušava da se još više umiri.

Kafa odlično ide uz naprasnu smrt.

Jedino što me brže iznervira jeste kad me neki pijani glavati tip u baru vidi kako pokušavam da prođem pored njega i odbrusi: Osmehni se, nije tako teško. Da, zapravo jeste, moronu.

Meni nikad ne treba mnogo da izgubim strpljenje. Reči jebi se mi možda nisu navrh jezika, ali tu su. Na pola jezika.

pijani tinejdžeri koji kriju pivo u koledžicama.

Eto koliko si sjebana, pomislim. Još uvek zamišljaš zrelost kao iz slikovnica.

Mesecima ne bih pušila, a onda bih se setila: treba mi cigareta. Takva sam, ni u čemu ne istrajem.