To su hormoni

Kispeptin, međutim, odlučuje i o tome da li nam se sviđa nečiji glas, da li ćemo ga se bojati ili ćemo ga želeti, i da li bismo ga uzeli u uži izbor za partnera.

Čovek vidi samo ono što je naučio da vidi i da imenuje. A ako se čovek zadubi u svoj rad u laboratoriji, često ne obraća pažnju na okruženje, na istoriju i na uslove sopstvenog opažanja.

Neka istraživanja pokazuju da je sadejstvo nerava (transmitera) hormona i zapaljenskih procesa (citokina) imunološke odbrane ono što konkretno utiče na raspoloženja u sasvim konkretnoj svakodnevici čoveka, s njegovom biografijom i njegovim društvenim okruženjem. Neki to nazivaju psihoneuroimunologijom ili kognitivnom ili socijalnom neuroendokrinologijom.

hipofiza, hormonalna žlezda veličine zrna graška. Hipotalamus upravlja centralno. Hormoni odatle, preko neke vrste prozorčića u mozgu, dospevaju direktno u krv. To je neuobičajeno jer krvno-moždana barijera inače sprečava kontakt između mozga i krvi.

Najviša žlezda je hipotalamus u mozgu. On se nalazi u međumozgu i posreduje između nervnog i hormonalnog sistema.

Neokorteks nam omogućava da mi ljudi sebi objasnimo šta se dešava u nama i oko nas. Omogućava nam oslobađanje od navodno prirodnih i kvaziprinudnih zavisnosti. Fascinantne slobode! Zadovoljstvo mišljenja! Bezbroj mogućnosti, bar teorijski!

Neki limbički sistem nazivaju i sedištem osećanja. To je, međutim, ponovo previše pojednostavljeno i zanemaruje složenost same pojave. Jer je tamo gore sve nekako međusobno povezano, a osećanja dolaze iz drugih mesta. Recimo iz stomaka, kao što to počinju da pokazuju novija istraživanja.

Još jedna razlika između hormona i nerava: neuronske informacije prenose se brzinom munje – draž, impuls, reakcija, ili bol. Hormonima je, nasuprot tome, potrebno malo više vremena – sekundi, minuti, dani, a njihovo dejstvo delimično i duže traje. Nikakvo čudo jer su krvni putevi u čoveku ukupno duži od 100.000 kilometara. Nekim transmiterima potrebno je nekoliko sati dok stignu na svoj cilj, ali dok hormoni štitne žlezde deluju nekoliko dana, vreme poluraspada hormona obično traje nekoliko sekundi, minuta ili sati.

I tako je Ernest Sterling, 20. juna 1905. uveče, održao prvi od četiri govora na londonskom Rojal koledžu o kontrolnim mehanizmima u telu koji nisu neuronski, dakle električni, već biohemijski. Ove hemijske transmitere nazvao je hormonima, po grčkoj reči hormán: pokrenuti, podstaći, podstaknuti. To je reč izvedena od grčke reči hormé, što znači otprilike zalet, napad, podstrek. Hormoni, dakle, nagone i podstiču, koče i umiruju.

Stvari najpre moraju da se shvate da bi moglo da im se da ime. A čim se ono pojavi, iznenada se nađe svuda.