Isečci vremena

Sada ću vam reći nešto što sam prećutao u svojim političkim sećanjima iznetim u knjizi Meta. Mislio sam da to treba sakriti. U martu 1994. godine bio sam u poseti Rimu, kao lider antimiloševićevske i antiratne opozicije u Srbiji. Tamo mi je preneta poruka da se kod našeg patrijarha založim da pozove papu Jovana Pavla Drugog da poseti Srbiju i da prenesem da papa želi da on i patrijarh služe u crkvi po pravoslavnom obredu, u crkvi koju naš patrijarh odabere. I da će papa, pred svetskim kamerama i medijima, kleknuti na vračarskom platou na mestu gde su spaljene mošti Svetog Save, poljubiti zemlju i apelovati na ukidanje sankcija Srbiji i Crnoj Gori.

Patrijarh i Sveti sinod su me primili i odgovorili da ne mogu da prihvate papinu posetu „zbog pravila broj deset“. Bio sam iznenađen, insistirao sam da kažu koje je to pravilo broj deset. To je pravilo broj deset Prvog vaseljenskog sabora 325. godine u Nikeji, kojim je predsedavao car Konstantin. Ono glasi: „Ko saslužuje sa jeretikom, jeretik je sâm“. Po njihovom tumačenju tog pravila iz vremena kada je hrišćanstvo bilo jedinstveno, papa je jeretik. I, uopšte, ceo zapadni hrišćanski svet je jeretički. I danas slušamo iste ili slične propovedi. (…)

Po tom projektu, Krajini su vodeće sile sveta garantovale sledeće: njenu suverenu vladu, parlament, predsednika Krajine, srpsku zastavu, himnu i grb, punu lokalnu i sudsku vlast, posebnu krajišku monetu i automatsko sticanje državljanstva SRJ. Krajini je ponuđen status države u državi i ona je, samo formalno, ostajala u granicama Hrvatske, uz jedinu obavezu da otvori sve puteve, pruge, naftovod i dalekovode.

Lideri Krajine izjavljivali su, uporno, sve do dana hrvatske agresije, da taj plan ne žele ni da pročitaju i razjurili su sve tamošnje razložne političare koji su pravovremeno bili za usvajanje Plana Z-4.

Krajini je ponuđen status države u državi i ona je, samo formalno, ostajala u granicama Hrvatske, uz jedinu obavezu da otvori sve puteve, pruge, naftovod i dalekovode.

Jednom rečenicom („Niko ne sme da vas bije!“) opijena nacija bogotvori svog mesiju i vožda. Detinjaste duše, čedna i lakoverna, Srbija mu se bacila pod noge a on je Srbiju uzjahao. Tada, eto baš tada i baš tako, počelo je naše propadanje.

slobodama čoveka i građanina, iza toga i Bonapartin Code Civil i jedinstveni

U Srpskoj trilogiji Steve Jakovljevića ima jedna rečenica koja, otprilike, kaže: kada se probija front, na čelu su najbolji, najhrabriji, komandanti, a na začelju kolone su trgovci, liferanti, prevaranti, zabušanti… Kad se oglasi pobeda i komanda „nalevo krug“, onda ta kolona po medalje odlazi u obrnutom poretku. (…)

Moj ideal i ideal ovih ljudi ovde jeste da demokratska Srbija, u saradnji sa Rusijom, Evropom, Sjedinjenim Američkim Državama, u saradnji sa susedima, postane zemlja u kojoj će se ubrzo politički živeti beskrajno dosadno, ali u kojoj će svima nama biti beskrajno lepo, sve bolje i bolje, u kojoj ćemo živeti slobodno.

U kratkom ljudskom veku dovoljno je jednom biti komunista i jednom se naći naspram svog naroda, slobode i demokratije. Dovoljan je, sasvim, boravak na Brionima i na Galebu. Šta će Vam, posle svega, čamac iz Požarevca?

Istina je, napisa Lav Tolstoj, kao i zrak sunca: ničim se ne može skloniti, prekriti i zatrpati

Vlast koja se tenkovima i suzavcem brani, pendrecima i mecima potpisuje, psima i kordonima žandarma čuva, a lažima krv sa sopstvenih ruku pere, nije ni straha vredna vlast.