Smrt u ružičastom

Kad je tog jutra gurnuo teška vrata i ušao u Policijsku upravu na Bulevaru despota Stefana 107, u narodu poznatiju kao stanica „29. novembar“, inspektor Dane Banić je pomislio: možda je danas taj dan kada će se Nikola vratiti na posao. Vrata lifta su se otvorila i Dane je zakoračio u siv hodnik te odlučnim korakom skrenuo ka kancelariji koju je delio sa Nikolom. Unutra nije bilo nikoga.

„Proveravaš da li je tu Liman naš nasušni“, začuo je cvrkutavi ženski glas iza sebe.

Okrenuo se i ugledao Anđu Božić, načelnikovu sekretaricu i jedno od najsposobnijih stvorenja koja je imao čast da upozna. Najsposobnijih i najekscentričnijih. Čim bi stigao decembar, a ponekad i ranije, još tokom poznog novembra, Anđa bi na posao počela da dolazi u svojim prazničnim džemperima. Danas je obukla crveno poliestersko čudo sa iskeženom njuškom irvasa. Danetu to nije smetalo. Naprotiv, zabavljalo ga je i umanjivalo sivilo zgrade u kojoj su radili. Kao i uvek, obradovao se kada ju je video tako šarenu i poletnu. Usne su mu se razvukle u osmeh, premda su oči i dalje ostale setne.

Anđa je to primetila, pa ga je drugarski ćušnula u rame, odmah shvativši o čemu se radi. „Hajde, hajde... Glavu gore! Nije nam, ne daj bože, Liman umro. Vratiće se. Možda i brže nego što misliš“, zaverenički je namignula. „Znaš, nešto se dogodilo, malopre smo saznali... Novinari još nisu zajahali, mada samo što nisu. Svaki čas ima da eksplodira.“

Danetove oči živnuše. „Nešto s političkom pozadinom?“

„A šta u ovoj zemlji nema političku pozadinu? Samo, najbolje da ti šef sve ispriča. Naložio mi je da ti kažem da odmah odeš do njega... Želi da Liman i ti preuzmete slučaj. Treba zbrku saseći u korenu. A ko bi za to bio bolji od vas dvojice?“

Načelnik je zadimio čitavu kancelariju. Zabrana pušenja u državnim institucijama teško mu je padala i često ju je kršio. Ipak, obično se trudio da bude diskretan. Uglavnom bi ispuštao kolutove dima sedeći pored otvorenog prozora, trudeći se da privuče što manje pažnje i uvek gaseći cigaretu kada neko uđe. Ne i danas. „Da li si se skoro čuo sa Limanom?“, pitao je bez uv

Njega je privukao varljivi sjaj srpske estrade, taj lažni dijamant koji je svetlucao u blatu.

tvrdoglavo sigurna u svoje pogrešne izbore.

Vidu nisu smetale laži, smetala mu je istina...

svi ti mišići mu nisu bili ni od kakve pomoći kada nema kičmu

Ono što još uvek nije shvatila bilo je da od sebe same ne može pobeći ma koliko brzo trčala.

Kaput je mirisao na njegovog vlasnika: ta mešavina kolonjske vode, cigareta i muškog tela bila je zanimljiva i iznenađujuće prijatna.

„Sada sam slobodna žena“, rekla je maznim glasom koji ga je toliko uzbuđivao. „Volela bih da se vidimo. Spremiću večeru.“

Ljudi su sedali pijani i besni za volan i gazili prolaznike, zakucavali se u druge automobile, uništavali sebe i sve one koji bi im se našli na putu. Drugi su skakali sa solitera i mostova, bacali se pod kamione i pucali sebi u glavu na javnim zelenim površinama. Muževi su se iživljavali nad ženama. Majke su tukle decu do krvi. Deca su noževima sekla očeve. Kao da je postojao neki začarani krug nasilja koji nikako nije mogao da se zaustavi i koji je dobijao na zamahu kad padne mrak.

muškarca koji se tuširao.

74