Ogroman svet

Za razliku od svetlosti, koja se uvek kreće pravolinijski, mirisi se šire, provlače, preplavljuju i vrtlože.

Skoro sve za šta oči služe životinjama – kretanje, ishrana, komunikacija – može da se obavi i pomoću nijansi sive. Koja je onda uopšte svrha vida u boji

svojstveno „zelenog“ u vlati trave niti u svetlosti talasne dužine od 550 nanometara koju ona odbija

Boja je, stoga, u suštini subjektivan doživljaj. Nema ničeg

Kako je pisac Marsel Prust jednom prilikom rekao: „Jedino pravo putovanje… ne bi bilo posetiti nepoznate zemlje, već imati tuđe oči… videti stotinu svetova koje svako oko njih vidi.“

Ona nam govori da nije sve onako kako nam izgleda i da su sva naša iskustva samo filtrirana verzija svega što bismo mogli da iskusimo. Ona nas podseća da u tami postoji svetlost, da u tišini ima buke, da u ništavilu ima bogatstva. Ona ukazuje na iskrice nepoznatog u poznatom, neobičnog u svakodnevici, veličanstvenog u običnosti.

Odrasli se toliko razlikuju po tome koji mirisi im se sviđaju a koji ne da kad je američka vojska htela da napravi smrdljivu bombu za potrebe kontrolisanja mase, oni nisu mogli da pronađu miris koji je odbojan u svim kulturama.

njima predstavlja bogatstvo raznolikosti i vrsta, predeo s pukotinama i naborima, mestimično zbijen, na drugim mestima proređen, valovita mirisna prerija poželjnog i nepoželjnog, prošarana i nepouzdana, načičkana životom, ispresecana užicima i opasnostima, obasjana i pegava, u kojoj su blaga često skrivena i uvek pokretna ali s mestima gde života i mogućnosti ima u izobilju.“

Ono što nama možda deluje bezlično, kao jednolična pustoš

Takvi primeri su toliko česti da neki naučnici smatraju da glavna uloga životinjskog čula mirisa nije da osete hemikalije, već da im pomogne da se orijentišu