Српске народне приповетке

Блесак народне поезије крајем XVIII и почетком XIX века био је тако засенио очи тада владајућег у уметности правца, романтизма, да његови љубитељи поред јунака десетерца и бисер-грана лирских народних песама нису видели ничег вредног у стваралаштву маса на чему би се ваљало дуже и пажљивије задржати. Основа за такво схватање, и то тада заиста искрено осећање, деценијама је била nрипремана и на крају учвршћена најауторитативнијим мишљењима, у свету и код нас. Ако бисмо том схватању тражили археолошку дубину и настојали да издвојимо камене темељце, ваљало би нам поћи од енглеске збирке старих песама Томе Персија (издане 1765), преко Макферсонових мистификација шкотских балада, путописа из Далмације италијанског опата А. Фортиса (1774 г.), филозофије Француза Жан-Жак Русоа о чистоти човекове природе, теорије Немца Хербера »јединој правој поезији«, па све до нашег Вука Стеф. Караџића и његове борбе за народни језик. У том временском раздобљу, не мали а често и одлучујући допринос оцени и поштовању народне поезије уопште а српске посебно, дали су такви културни радници и уметници као што су: Клопшток, Гете, Ј. Грим, Валтер Скот, Бајрон, г-ђа де Стал, Ламартин, Шарл Нодје, Проспер Мериме, Пушкин, Мицкијевић. На овај начин био је формиран читав култ о највишој књижевној вредности, култ довољно страстан и искључив да би с потребном наклоношћу и мирним расуђивањем ценио вредности и других цветова са исте шаролике ливаде. Вукове српске народне песме дошле су у прави час и на право тло, као пролећна сетва на јесењу угару. Само неколико година од појаве његове Песнарице (издате 1814 г.), српски десетерац летео је Европом као својом баштином.