Bez zaklona

se okrenu od porote, zažmuri na jedan jedini časak i otvori oči pred pravovremenim i povoljnim prizorom u kome sudski zapisničar vuče okvir prozora da ga otvori. Kroz tu pukotinu Tačer uvuče svetlost i dah, i naiđe na odgovor: to će mu biti poslednje. Neće više da se objašnjava publici gluvoj za njegov jezik. Izvan zaklona nalazi se svetlost. Možda će spavati u krevetu od kaktusovog trnja ili na drvetu pod zvezdama, ali može da bira s kim će deliti društvo, a to neće biti ta bojažljiva, samoživa rulja zatvorena u prostorijama bez vazduha. Oni će se zbijati u svojoj izmišljenoj sigurnosti, njihovo nebo će se srušiti. Njegovo će biti otvoreni marš kroz propast.

„Sreli smo se tek nekoliko puta, gospodine. Žao mi je što ih nije bilo više, i što ih neće ni biti.“
„Zašto je tako?“
„Zašto žalim? Zato što sam uživao u njegovom društvu. Divio sam mu se. Bio je onaj redak čovek koji druge pretpostavlja sebi. Posvetio se tome da pomaže radnicima čijim su životima naškodila lažna obećanja. Ispričao mi je za svoja dva brata koja su poginula dok su verno služila, oba kod nadzornika koji nisu marili za bezbednost svojih radnika. Bio je iz Države Jazavaca. Ali rešio je da neće da bude jazavac.“
„U smislu?“
„Valjda je hteo da kaže kako neće da se krije u rupi, čak i ako ga hrabrost bude koštala. I koštala ga je, užasno.“ Tačer se nakani da pogleda Landisa, ali čovek kao da je bio odsutan. Zatim se okrenu da se obrati porotnicima kamenih lica u

Tačer se zapita koji zadatak može biti naporniji od podržavanja uverenosti jednog glupaka u njegovu sopstvenu mudrost. „

Sa stipendijom iz Zapadne Virdžinije skočila je u Kolorado, a onda se udružila sa Ijanom pa su, nalik fliperskoj kugli, skakutali gore-dole po državama Stenovitih planina, da bi se konačno vratili na Plavi greben.

Bez zaklona, živim na svetlosti dana. I poput ptice lutalice odmaram se u tebi.

Usamljenije je biti onaj koji ostaje da čuva tvrđavu.

„Kada za nešto postoji mnogo različitih objašnjenja“, govorila je Tig polako i glasno poput nastavnika za one oštećenog sluha, „uključujući i ona natprirodna i vudu, moraš da se odlučiš za najjednostavnije. Gledaš samo dokaze, ništa više što se ubacuje, a onda se odlučiš za jednostavnost.“

Meri i Tačer su živeli u zavidna vremena kada su biolozi na sve strane otkrivali nove vrste, a ne gledali ih kako izumiru.

Kada digneš čašu, to je kao da nazdravljaš svim onim ljudima koji su dotada pili iz nje. Svim onim srećnim godišnjicama na jednom prelepom mestu, i svim budućim. To me je jako usrećilo, mama. Te noći bio je red na nas. Dobili smo priliku da budemo u riznici vremena.“

„Ali sada sam srećna. Sa Horheom. Zato ne znam zašto sam tako tužna.“

„Možda zato što to još nije zaraslo. Pokušavaš da zaboraviš nešto što tvoje srce još hoće da pamti.“

„Prošlost je prošlost.“