ESTORIL

„Nikad žena ne govori o ljubavi s nekim kojega ne bi mogla voleti ili poželeti…“

Ja sam toliko star da se sećam samo onog što sam izmislio.

Žao mi je. Ja pozajmljujem samo onoliko sam spreman da oprostim.

Samo treba imati dovoljno za troškove boravka i ovo prokleto ratno vreme će nam proći kao letovanje. Ništa nas neće uznemiravati. Osim komaraca.

puno spavam. Od detinjstva nikada nisam toliko vremena provodio u snu. Mrzovolja me tera snu jer je tamo svet bolji, u njemu se moje želje i namere ostvaruju. Kad zaspim, ništa me ne muči.

Bolje živ kukavica, nego mrtav heroj.

Ta dva naroda su jedan te isti komad kravlje balege koji je točak kola historije slučajno prerezao na pola.“

Život, to je poznato, ume da imitira umetnost.

Misliš jebeno? Jebanje nije ružna reč. Naprotiv, čak je jako dobra, kao život ili zezanje. Videćeš jednog dana. Ružne reči su druge. Siromaštvo, rat, smrt, to su ružne reči.

Šta prvo pitate svoje pacijente? – setio se da je upita Miloš.

– Pitam ih šta sanjaju… Šta vi sanjate?

– Vi to mene pitate?

– Da, vas pitam.

– Šta sanjam?… hmm… Svašta sanjam dok sam ovde. Ćutim, bdim, i mrem i ležim, hladan, kao na pepelu klada. U snu mi se prikazuju vulkanska ostrva na polarnom severu, moj Srem, Pariz, moji pokojni drugovi, trešnje u Kini. I Beograd. Iz noći u noć sanjam Beograd, lepši i sjajniji nego što jeste. U snu vidim slike iz mladosti, sa sela, ponekog leptira, bulke, klas. Dešava se i da začujem korake, pogledam i otkrijem kako to nije ona jer njen glas je nasmejan, nije takav. To što čujem je nekakvo nerazgovetno kreštanje. Tad umesto nje ugledam nekakvu ptičurinu, divljih i crnih krila.

Ona je ćutke očekivala da on nastavi.

– I puno spavam. Od detinjstva nikada nisam toliko vremena provodio u snu. Mrzovolja me tera snu jer je tamo svet bolji, u njemu se moje želje i namere ostvaruju. Kad zaspim, ništa me ne muči. Uspeva mi da vodim san, a ne on mene, i da ga pretvorim u stvarnost. Tada sanjam lepe stvari. Beograd i njegove reke kako spavaju. I Mletke iz mladosti. Moju ravnicu. Kad mi se Lisabon i ovaj naš put u svet prikažu u snu, uznemirim se i probudim. Ponekad nisam siguran šta je stvarnost: ova lisabonska s jave ili ona beogradska iz sna. Govori li vam to nešto o meni?

– Govori mi da su vam snovi postali miliji od stvarnosti… Da ste potišteni. Da vas muči domotužje. Ne brinite. Proći će to… Mogu li vam sada postaviti jedno malo teže pitanje?

– Samo izvolite. Nadam se da ću znati odgovor.

Koji je vaš vrhunski ideal?

– Sloboda – odgovori pesnik bez razmišljanja.

– Verujete li da ćete ikada doseći potpunu slobodu? – upita gospođa.

– Ne znam. Nadam se, međutim, sumnjam… Na vas je red. Koji je pak vaš vrhunski ideal?

– Ljubav.

– Imate li je?

Tišina je odgovorila.

Kao kad zubareva burgija nenamerno propadne u meku pulpu zuba, pesnik je nehotice provalio u intimu tužne žene i naneo joj bol. Ponovo su oboje zurili u prazno, ćutke, svako u svoj nedogled. Čist sjaj plavog neba ukočio im je oči.