Skriveni svet oko nas

Taj najprostiji papir je grub i taman. Da bi postao beo, gladak i sjajan potrebno je hemijski ga izbeliti i dodati mu finog belog praha, kao što je kalcijum-karbonat, u vidu praškaste krede.

Delignifikacija drveta, kako se naziva ovaj proces, podrazumeva usitnjavanje drveta na komadiće i njihovo tretiranje na visokoj temperaturi i pod visokim pritiskom hemijskim koktelom, koji raskida veze između lignina i oslobađa vlakna celuloze. Kad se proces završi, ostaje klupko vlakana koje se naziva drvna kaša: zapravo, tečno drvo, koje na mikroskopskom nivou podseća na špagete u vodenastom sosu. Kad se ova kaša rasporedi na ravnu površinu i osuši, nastaje papir.

Papir je na početku života bio drvo, koje svoju glavnu snagu dobija od mikroskopski malih vlakana po imenu celuloza, koje povezuje organski lepak po imenu lignin.

Iako se čini da je papir ravan, gladak, jednoobrazan materijal, to je samo varka: reč je o hrpi sićušnih tankih vlakana, sličnoj plastu sena. Mi ne možemo da opipamo tu njegovu složenu strukturu jer je ona napravljena na mikroskopskoj ravni, koja izmiče našem čulu dodira.

Mikroskopski svet materijala je veoma složen i ogroman, a mi smo istražili samo delić.

Brirli je uspeo da napravi pribor za jelo od nerđajućeg čelika, i upravo zahvaljujući tom nevidljivom zaštitnom sloju hrom oksida kašika kojom jedemo nema nikakav ukus, a naš jezik nikad i ne dolazi u dodir s metalom, niti pljuvačka može da reaguje s njim što znači da smo jedna od prvih generacija koje ne osećaju ukus escajga.

Sudopere od nerđajućeg čelika su nesalomive, blistave i čini se da mogu da podnesu sve što bacite u njih. U svetu u kome nam je stalo da otpatke – od masnoće, preko izbeljivača do kiseline – eliminišemo što brže i jednostavnije, ovaj materijal stigao je kao poručen.

Pošto je slučajno pogrešio razmeru dva legirajuća sastojka, ugljenika i hroma, uspeo je da stvori specijalnu kristalnu strukturu u kojoj su se atom hroma i atom ugljenika ugrađivali u kristale gvožđa. Dodavanje hroma nije učinilo čelik tvrđim, zbog čega je Brirli u prvi mah odbacio taj uzorak, ali dogodilo se nešto mnogo zanimljivije. Kad je čelik izložen vazduhu i vodi, gvožđe na površini normalno reaguje i stvara gvožđe (III) oksid, crveni mineral poznat kao rđa. Kad se ta rđa izljuspa, ona izlaže novi sloj čelika daljoj koroziji, zbog čega je rđa hronični problem na čeličnim strukturama, pa otud moramo bojom da premazujemo mostove i automobile. Ali u prisustvu hroma dogodilo se nešto drugo. Kao neki izuzetno učtiv gost, on preduhitri domaćine, atome gvožđa, i reaguje s kiseonikom, stvarajući hrom oksid. Hrom oksid je mineral, providan, čvrst i izuzetno snažno se drži za čelik. Drugim rečima, ne ljuspa se, a uopšte ga ne primećujete. Pritom stvara nevidljiv, zaštitni hemijski sloj preko čitave površine čelika. Osim toga, danas znamo da se taj sloj sam obnavlja, što znači da kad zagrebete nerđajući čelik i čak mu razbijete zaštitnu barijeru, ona će se opet stvoriti.

Henri Besemer i kompanija je proizvodila ubedljivo najjeftiniji čelik i u mnogo većim količinama od konkurencije tako da su naposletku svi morali da kupe licencu od njega, što ga je na kraju učinilo izuzetno bogatim, a nas uvelo u doba mašina.

Tajanstvenost koja je okruživala pravljenje čelika dovela je do stvaranja različitih mitova, a ujedinjenje i povratak reda u Britaniju posle odlaska Rimljana simbolizovano je jednom od najdugovečnijih legendi: o ekskaliburu, legendarnom maču kralja Artura, kome se pripisuju magične moći i koji se povezuje s pravom da se vlada Britanijom. U vreme kad je bilo uobičajeno da mač pukne usled bitke i da ostavi viteza bez zaštite, sasvim je moguće zamisliti kako bi jedan čelični mač izuzetnog kvaliteta, u rukama snažnog ratnika, postao simbol vladavine civilizacije nad bezakonjem. Činjenica da je proces pravljenja čelika bio izrazito ritualan čin takođe pomaže da razumemo zbog čega je ovaj materijal bio povezan s čarobnim svojstvima.