Priče o rečima

„Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољега јунака.“

Његови посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. и свечано сахрањени у порти Саборне цркве поред Доситеја Обрадовића. Тако су се један поред другог у вечном боравишту нашла два српска књижевна великана и просветитеља, један који је упознао своје сународнике са Европом, и други који је упознао Европу са својим сународницима.

1847.
Година победе Вукових идеја. Његош на народном језику објављује Горски вијенац, а Вуковим правописом Бранко Радичевић штампа Песме, Вук објављује превод Новога завјета и Даничић студију Рат за српски језик и правопис.

Почиње да пише Особиту грађу за српску историју нашега времена, тајну историју Милошевог самовлашћа и деспотизма, коју је крајем године недовршену запечатио, са аманетом „да се не отвара за овога вијека до године 1900“.

1820.
Августа стиже у Србију и у Крагујевцу упознаје кнеза Милоша. По Овчару и Руднику скупља умотворине, србуље и ретке рукописе по црквама и манастирима Никољу, Јовању, Вазнесенију, Преображенију, Благовјештенију, Тројици, Сретенију, Ваведенију, Вујану и Савинцу.

„Кад се каквој жени не даду дјеца“, писао је Вук у Српском рјечнику из 1852, „онда надјене дјетету име Вук, јер мисле да им дјецу вјештице једу, а на вука да не ће смјети ударити (за то су и мени овако име надјели).“

одредница букара описује обичај да се у Срему „уз месојеђе свако вече скупе дјевојке (мале и велике) и младе […] и око наложене ватре играју и пјевају“.

Али исто тако он, попут објективног, усредсређеног посматрача, не подлежући националној романтици, описује и случајеве бахатог понашања сватова који могу услед неумереног пића клати стоку, разбијати посуђе, красти покућство и чак подизати кола на врх куће, за које каже: „сватови су тако немирни и безобразни, да већ има ријеч ’као српски сватови’“.

што је власт боља и човечнија, то је хајдука мање, и обрнуто, да би најзад изнео и психолошку анализу човекове личности по којој понашање човека одвојеног од социјума често води ка неконтролисаној агресији, нарочито у колективу себи сличних, те стога, по Вуковим речима, хајдуци, осим Турцима, понекад чине зло „и народу своме“.

Вук запажа да су читлук-спахије „у Србији народу били гори и тежи не само од спахија него и од свију осталијех Турака, али су опет они према босанскијем читлук-сахибијама били смиље и босиље“. Кад је реч о порезима, пажњу по апсурдности привлачи и опис данка под називом жвакалица, када су „некаки Турци зликовци пошто их људи почасте искали још и да им плате што су се трудили и жватали“.