Hamlet

Затварајте врата за њим, да нигде не би могао играти будалу сем код своје куће. Збогом

Слушао сам

да кривци, гледајућ какву представу,

вештином самом глуме беху тол’ко

потресени до срца да би одмах

признали јавно своја недела.

Убиство, иако нема језика,

проговори органом чуднијим.

Приредићу да глумци играју

нешто што личи убиству оца мог

пред мојим стрицем. Ја ћу пазити

на његов поглед, прозират до сржи.

Тргне л’ се само, знаћу већ свој пут!

Дух који видех можда је нечастив,

а ђаво може на себе узети

допадљив облик; штавише и можда,

због слабости ми и суморности –

а он на такве има силну моћ –

на зло ме води, да ме упропасти.

Ја хоћу да имам стварније разлоге

но овај. Глума замку нек ми дадне,

у коју ће савест краљева да падне.

„Сумњај да л’ су збиља сјајне звезде ове;

сумњај да ли сунце зна путању своју;

сумњај да ли лаж се истином не зове;

али у љубав не посумњај моју…“

Нема ли молитва ту двоструку моћ

да, пре но паднемо, предупреди пад,

и опрости онда кад паднемо већ?

О, срце моје, ти се не изроди;

нека у моје затворене груди

никад Неронов не провали дух:
57

свиреп ћу бити, неприродан не;

из мојих уста ножеви ће ићи,

али у руци мојој нек не буду.

Језик и душа нек су лицемерни.

Ма кол’ко моје кидале је речи,

ти, душо, ипак такво дело спречи.

ХАМЛЕТ: Па видите какву тричаву ствар правите ви од мене. Ви хоћете на мени да свирате, хоћете да сазнате за мој кључ; хоћете да ми из срца ишчупате тајну; хтели бисте да учините да одјекнем од најнижег тона до врха своје скале. А ево овог малог инструмента у коме је диван глас и обиље тонова, па га ви ипак не можете натерати да проговори! До сто ђавола, мислите ли ви да се на мени може лакше свирати него на једној фрули?

Јер свака таква претераност промаши циљ глуме, чији је задатак, у почетку и сад, био и јесте да буде, такорећи, огледало природе: да врлини покаже њено сопствено лице, пороку његову рођену слику, а самом садашњем поколењу и бићу света његов облик и отисак.

Да те памтим! О да, јадни душе мој!

Док памћења буде у тој сметеној

лобањи, ја ћу сећати се! Да!

С памћења табле збрисаћу све ситне

записе луде, све изреке књишке,

све облике, све утиске прошле,

што младост и посматрање уписа.

И само твој ће завет живети

у књизи и у свесци мозга мог,

непомешан са нижим стварима;

да, неба ми!

О збогом, збогом, збогом! Памти ме!

(Нестане.)

ХАМЛЕТ: Говори, ја сам дужан слушати.

ДУХ: Кад чујеш, бићеш дужан светити.