1984

mu se da instinktivno zna ko će opstati, a ko propasti:

Naravno, ja znam da je prošlost falsifikovana, ali nikada ne bih mogao to da dokažem, čak ni u slučajevima kada sam je lično falsifikovao.

Sva dokumentacija je uništena ili falsifikovana, svaka knjiga je prerađena, svaka slika ponovo naslikana, svaka statua, ulica i zgrada preimenovana, svaki datum promenjen. I taj proces se nastavlja iz dana u dan i iz minuta u minut. Istorija se zaustavila. Ne postoji ništa osim beskrajne sadašnjosti u kojoj je Partija uvek u pravu.

Mnogo više ga je prenerazilo kada je iz neke uzgredne napomene otkrio da se ona ne seća kako je Okeanija, pre četiri godine, ratovala sa Istazijom i bila u miru s Evroazijom. Istina, ona je čitav rat smatrala prevarom: ali očigledno nije ni primetila da se naziv neprijatelja promenio.

Čak i danas, u periodu opadanja, prosečnom ljudskom biću je fizički bolje nego pre nekoliko vekova. Ali nikakav napredak u bogatstvu, nikakvo ublažavanje u ponašanju, nikakva reforma ili revolucija nikada nisu doveli ljudsku jednakost makar milimetar bliže. Sa stanovišta pripadnika niskog staleža, nijedna istorijska promena nikada nije značila išta više od promene imena njihovih gospodara.

Cilj pripadnika visokog staleža je da ostanu tamo gde su. Cilj pripadnika srednjeg je da zamene mesta sa pripadnicima visokog. Cilj pripadnika niskog staleža, kada ga uopšte imaju – jer trajna je osobina niskih da su toliko zgromljeni teškim radom da su možda tek povremeno svesni bilo čega izvan svog svakodnevnog života – da ukinu sve razlike i stvore društvo u kojem će svi ljudi biti jednaki.

Naslednici francuske, engleske i američke revolucije delimično su verovali u sopstvene fraze o ljudskim pravima, slobodi govora, jednakosti pred zakonom i slično, i čak su dopuštali da njihova vladavina bude donekle pod njihovim uticajem. Ali sa četvrtom decenijom dvadesetog veka, sve glavne struje političke misli bile su autoritativne. Raj na zemlji je diskreditovan upravo u trenutku kada je postao ostvarljiv. Svaka nova politička teorija, kako god da se zvala, vodila je natrag u hijerarhiju i podele. A u generalno sve grubljem pojavnom obliku koji je nastao oko 1930, prakse koje su odavno bile napuštene, u nekim slučajevima i pre više stotina godina – zatvaranje bez suđenja, korišćenje ratnih zarobljenika za ropski rad, javna pogubljenja, tortura kako bi se iznudila priznanja, upotreba talaca i deportacije čitavih populacija – ne samo što su ponovo postale uobičajene već su ih tolerisali i čak branili ljudi koji su sebe smatrali prosvećenim i progresivnim

U prošlosti su srednji priređivali revolucije pod barjakom jednakosti, a onda uspostavljali novu tiraniju čim bi stara bila zbačena. Nove srednje grupe su praktično pr

nejednakost nepromenljivi zakon ljudskog života.

Ali nikakav napredak u bogatstvu, nikakvo ublažavanje u ponašanju, nikakva reforma ili revolucija nikada nisu doveli ljudsku jednakost makar milimetar bliže. Sa stanovišta pripadnika niskog staleža, nijedna istorijska promena nikada nije značila išta više od promene imena njihovih gospodara.