Vaše kompetentno dete

• Deca o kojoj su se brinuli, i sama se brinu za druge

ao i većina novopečenih roditelja, Karen i Kristijan su izuzetno srećni, ali istovremeno i nisu sasvim sigurni jesu li spremni za ovaj ogromni izazov i odgovornost roditeljstva.
Brojni su razlozi što oni nikad nemaju priliku da razgovaraju o svojoj nesigurnosti. To znači da Karen mora da se bavi bebom preko dana, nemajući vremena da se pozabavi sređivanjem svojih misli i osećanja. Kad se Kristijan vrati s posla ili kad im svrate prijatelji i familija, oni se raspituju o Sari, ili zaključuju kako Karen sigurno uživa u tome što ima toliko vremena za svoje dete.
Karen postepeno potiskuje svoju nesigurnost i počinje da stiče specifične navike u vezi sa Sarinom higijenom i ishranom: njena ćerka mora imati lepu odeću, koža joj mora biti savršena i mora redovno jesti, ako je moguće što više.
U uzrastu od tri meseca, mala Sara počinje da povraća majčino mleko. Karen očajava, ali nikom ne spominje problem, sve dok dete ne počne da gubi na težini. Na kraju, ona se ipak sabere i odlazi na razgovor sa pedijatrom. Budući da postoji mogućnost da je dete rođeno sa srčanom manom, urađeno je bolničko ispitivanje koje nije pokazalo nikakav fizički poremećaj, ali je dete i dalje povraćalo. Dojenje, koje je prethodno bilo intimno i prijatno iskustvo, sada je postalo noćna mőra i za majku i za ćerku.
Iako Karen to ne shvata, njena ćerka sarađuje s njom i daje joj veoma kompetentnu povratnu informaciju. Njena poruka se može tumačiti na razne načine.
Prvi put kad je dete počelo da povraća, to se moglo protumačiti i ovako:
„Hvala, mama. Sita sam.“
Ili:
„Mama, ja bih radije jela onda kad sam gladna, a ne kad ti želiš malo da uživaš sa mnom.“
Ili:
„Mama, nešto nije u redu. Postala si opsednuta time da budeš savršena majka i potpuno si zaboravila na moje potrebe. Zar ne misliš da bi bilo dobro da porazgovaraš s tatom?“
Ili:
„Vidi, mama, ne mogu više ovako. Muka mi je od toga kako se odnosiš prema meni.“

Ako su oba roditelja uznemirena, nervozna ili uplašena, ili ako jednostavno nisu raspoložena za goste, dete će početi da plače ili da okreće glavu od vas. U ovom trenutku, jedan od roditelja će se verovatno pristojno osmehnuti i reći vam: „O, to ste vi! Uđite!“ Ali njegovo dete se neće smiriti.

Govoriti deci da su loša jeste povreda njihovog integriteta i ona često tu povredu iskazuju neverbalno jasnim i nedvosmislenim znakovima: plaču ili im lica poprimaju bolan izraz, pogledaju u odrasle na trenutak, pa ako njiho­va poruka nije shvaćena, tela im se ukrute, spuštaju pogled na dole, a glava im pada na grudi. Sve na njima vrišti: „Povređuješ me!“

Zanimljivo je da, nakon kažnjavanja svog deteta, mnogi roditelji počinju da se brinu kako su možda narušili odnos s njim. Tipično je da roditelj izražava ovaj svoj strah kao

Nekoliko stotina godina mi smo zapravo učili decu da poštuju moć, autoritet i nasilje – a nismo ih učili da poštuju drugo ljudsko biće.

Pre svega, Jakovljeva potreba za snom će ostati spolja kontrolisana. Ovo može biti prijatno za njegove roditelje dok je on mali. Ali zamislite Jakova kao tinejdžera koji pita roditelje da li mu je vreme da ode u krevet. Neizbežno, oni će se iznervirati i reći mu: „Dovoljno si veliki da znaš i sam!“ Jakov će tada biti ljut i zbunjen. Na kraju krajeva, proveo je trinaest godina učeći da spava onda kad su roditelji mislili da treba. Drugim rečima, on je učinio napor da sarađuje i želi da postupi „ispravno“. Sad kad im pokazuje svoju saglasnost, oni ga obaveštavaju da greši.

Drugo, kad odraste, Jakov i njegovi roditelji će imati puno konflikata. U najmanju ruku, on će početi da ih „maltretira“ za dozvolu da ostane budan do kasno, na šta će roditelji ili odbiti ili odobriti, više-manje kako vetar duva; ili će napraviti niz utvrđenih pravila („Onda nema o čemu da se razgovara!“). U mnogim porodicama, situacija je još gora. Sukobi u vreme spavanja izbijaju svakodnevno. Pretpostavimo da Jakov ima mlađu sestru, koja insistira da ide na spavanje u isto vreme kad i on. Možete zamisliti kako bi to bilo neprijatno.

Sukobi ove vrste ne samo da su iscrpljujući za obe strane, oni, takođe, kažu Jakovu da je smetnja svojim roditeljima onda kad pokušava da bude iskren prema sebi, a tako uči pravilo koji će po njega biti poguban u svakoj ljubavnoj vezi: „Da bi bio voljen, moraš izdati sebe!“

Neka deca se nose s ovim principom tako što postaju prkosna. Ako se inat razvije u crtu ličnosti, ova deca će odbacivati kako zahteve drugih tako i svoje potrebe. Opstanak postaje pitanje otpora da se ne uradi ono što drugi misle da treba uraditi. Inat, međutim, nije prirodno ponašanje; to je strategija preživljavanja koju deca razvijaju samo onda kad je njihova samosvest ugrožena u porodici.

Da li želimo da vaspitavamo decu tako da ona nauče da se oslanjaju na čvrst unutrašnji autoritet, koji će im omogućiti da prave sopstvene društvene i životne izbore

deca su jedinstvena i vredna samo zato što postoje

Tek kada bi deca naučila da sakriju „sebe“, a samim tim i izgube kontakt sa sobom, roditelji bi našli mir u svom uspešno obavljenom poslu – vaspitavanju.