Vidimo se ovih dana

„Zato što je ljudima potrebno da ih neko sasluša, mili“, umeša se Kejt, nalaktivši se na sto, „ti to sad, na sreću, ne možeš da razumeš, ali život ume da bude surov, ljudi naporno rade, imaju malo slobodnog vremena, gomilu obaveza, zdravstvenih problema, porodičnih briga, pod ogromnim su stresom, koji je uzrok čitavog niza poremećaja... pa bih htela da im obezbedim malu oazu mira, u kojoj mogu malo da predahnu, prikupe energiju!“

Na kraju ću vam dati savet koji je, u neku ruku, suština ovog romana.

Ne dozvolite da vam dan prođe u ogorčenosti.

Danas bi mogao da bude naš poslednji dan na ovom svetu, zato se potrudite da se sa svima lepo slažete.

Potrudite se da se sa svima pozdravite.

Ako se do kraja života budete pitali zašto nekome niste ništa rekli, to će biti kazna koju ćete teško podneti.

P.S. Nema potrebe da ti kažem koje ćemo ime dati ćerci, jelda?

Moj život, koji je ranije bio kofer sa točkićima, postao je ogroman Samsonajtov kofer, pa sada više ne mogu da ga nosim kao ručni prtljag, nego moraju da ga ubace u prostor za prtljag.

I sve to zahvaljujući tebi.

Naučila si me šta je ljubav i da život treba živeti, ne treba ga čuvati u celofanu.

je, ipak, zahvalan što mu je pružena mogućnost da upozna Kejt, koju je i dalje zvao svojom šeficom na superizvlačenju Lotoa: onom koja se izvuče jednom u životu.

„A sećaš li se onoga dana kad je mama otišla da natrlja nos mom nastavniku matematike zato što mi je dao dvojku?“

„Naravno! Rekla je kako niko ne sme da ’obeležava’ njenog sina brojevima, kako su to nacističke metode i kako će jedina posledica toga biti ljudi nesigurni u sebe!“

Imala je sve: ljubav, sreću, ispunjene snove.

Jedino nije imala dovoljno vremena.

Ali čak je i za ono malo vremena što joj je bilo dato povezala tolike živote, poput nevidljive niti na ogromnom prekrivaču sastavljenom od različitih i naizgled nespojivih parčića, koji, kad ih pogledaš sve zajedno, ipak čine najlepšu i najskladniju celinu.

Nije isto kad smo zaljubljeni sa dvadeset godina i posle četrdesete: naša svest o tome je drugačija.

Sa dvadeset godina misliš da ćeš umreti bez njega, sa četrdeset znaš da se to neće desiti, da ćeš nastaviti da živiš i sa slomljenim i izranjavljenim srcem.

Živećeš i sa srcem u kome vlada pustoš, napuštena i sama.

Svakako ćeš živeti.

U tome i jeste tragedija.

ili očvrsnemo i ništa više ne može da nas slomi.