Zima u nama

„Igla raspori tkaninu da bi je povezala. Nema jednog bez drugog.“
*

Kada prestanemo da priželjkujemo leto, tada zima može da postane veličanstveno godišnje doba u kome svet poprima tananu lepotu, kada čak i trotoari svetlucaju.

Zima me je ispraznila, potpuno opustošila. U svoj toj belini, videla sam šansu da postanem potpuno nova osoba. Napola se izvinjavajući, počela sam da stvaram tu novu, drugačiju osobu: onu koja je ponekad neprijatna i ne čini uvek šta je ispravno i koja je zbog svog velikog, glupavog srca prečesto ranjena i ranjiva, ali i osobu koja zaslužuje da bude ovde jer sada ima šta da pruži.

Nismo odgajani da prepoznamo zimu u nama ili da priznamo njenu neminovnost. Ne. Obično je doživljavamo kao poniženje, nešto što treba prikriti od sveta da ga ne bismo previše šokirali. U javnosti se ponašamo kao da je sve u redu, a u samoći tugujemo; pretvaramo se da ne vidimo tuđu patnju. Svaku zimu koja nas zadesi tretiramo kao sramotnu anomaliju koja treba da bude skrivena ili ignorisana. Tako smo napravili tajnu od nečeg potpuno normalnog, što se svakome dogodi. I tako smo onima koji proživljavalju težak period u svom životu, svoju zimu, dodelili status parija, primoravajući ih da odustanu od svakodnevnog života da bi prikrili neuspeh. Ali to nas skupo košta. Zime donose duboke spoznaje o našoj zajedničkoj, ljudskoj egzistenciji i iskustvima. Mudrost prebiva u onima koji su preživeli svoje zime.

Mogu da se sakrijem iza njega i kažem: Vidite, nisam nesposobna da radim svoj posao. Ja sam zvanično bolesna.

Nismo odgajani da prepoznamo zimu u nama ili da priznamo njenu neminovnost. Ne. Obično je doživljavamo kao poniženje,

sunčeva svetlost je presudna za sintetisanje vitamina D, pored jedenja masne ribe (još jedna navika koja odumire), jaja i mesa, hrane obogaćene vitaminima i mineralima i uzimanja vitamina. Od oktobra do marta, zimskih meseci u Britaniji, nikada nema dovoljno UVB zračenja koje bi omogućilo stvaranje vitamina D, ali mnogi ga više ne dobiju u dovoljnoj količini ni leti;

Promene raspoloženja su česte i mučim se da se koncentrišem. Kao da sam izgubila svu bistrinu, sposobnost da jasno razmišljam; nisam kadra da pravim planove. Prepuštena sebi da se snalazim kako znam i umem, većinu zime provedem prejedajući se hranom punom ugljenih hidrata, pa zato moram da napunim zamrzivač pre nego što sve to počne. Jer ako mi je pri ruci zdrava hrana, manje su šanse da ću nagrnuti na kolače i čips.“

Izgubili smo instinkt za tamu, ne čujemo kako nas poziva da provedemo malo vremena uz svoje snov

Izgubili smo instinkt za tamu, ne čujemo kako nas poziva da prov