Grad tajni, Zoran Lj. Nikolić
Zoran Lj. Nikolić

Grad tajni

Obavesti me kada knjiga bude dodata
Da biste čitali ovu knjigu otpremite EPUB ili FB2 datoteku na Bookmate. Kako da otpremim knjigu?
Jasna
Jasnaje citiralaпре 2 месеца
Исто та­ко не мо­гу да бу­дем са же­ном ко­ја ми­ри­ше на не­ког дру­гог. Еј, са же­ном, ка­ко ти умеш да ка­жеш! То је жи­во­тињ­ски, од­врат­ни, по­се­сив­ни ин­стинкт ко­ји се зо­ве љу­бав. Та­кав сам.

– Знам, али од то­га се не жи­ви.

– Тач­но, лут­ко. Од то­га се уми­ре.
Jasna
Jasnaje citiralaпре 2 месеца
У Бе­о­гра­ду сам чуо из­ре­ку да „не­ки љу­ди ста­ре као зла­то, а не­ки као ци­пе­ле“, али код мно­гих Аме­ри­ка­на­ца то ни­је слу­чај јер се, по­себ­но у озбиљ­ним го­ди­на­ма, по­на­ша­ју као да ће све што су сти­ца­ли од­не­ти та­мо где им је Бог од­ре­дио ко­нач­ну де­сти­на­ци­ју. Не до­зво­ља­ва­ју се­би да оста­ре као ци­пе­ле, али се и не тру­де да се при­бли­же му­дро­сти ко­ју но­се ма­кар не­ки љу­ди, ко­ји „у вла­сни­штву“ већ има­ју мно­го го­ди­на, гле­да­ју­ћи на жи­вот бар ма­ло из­ван окви­ра би­зни­са и сти­ца­ња. Је­дан ис­ку­сан еко­но­ми­ста ми је нај­сли­ко­ви­ти­је об­ја­снио њи­хов на­чин по­и­ма­ња све­та кроз та­мо­шњи ли­бе­рал­ни ка­пи­та­ли­зам: „То је ком­би­на­ци­ја стра­ха и по­хле­пе.“ Тач­ка. Де­фи­ни­тив­но сам и ја та­ко гле­дао на нај­грам­зи­ви­ји део пла­не­те. Њи­ма ни­ко ни­је ја­вио да, ка­ко не­ко ре­че, целог жи­вота ра­де за јед­но оде­ло.
Jackisback
Jackisbackje citiraoпре 6 дана
у­бав је те­шка, тра­жи да­ва­ње. Али до­но­си мир. Спо­кој. Ра­дост. А то
Jackisback
Jackisbackje citiraoпрошлог месеца
Зрео чо­век мо­ра и са­мо­ћу да по­и­ма као ну­жност.
Jackisback
Jackisbackje citiraoпрошлог месеца
Марк Твен: „Ни­ка­да ни­сам до­зво­лио да шко­ло­ва­ње ути­че на мо­је обра­зо­ва­ње!“
Jasna
Jasnaje citiralaпре 2 месеца
– Бар ти је Бог дао фи­гу­ру, кад па­ме­ти не­маш – на­ста­вио сам са под­ба­да­њем.

– За­што је за­бра­ње­но ићи бос? Лак­ше ми је та­ко. Ви­диш ка­ко не знаш да ра­диш ства­ри због ко­јих би ти жи­вот био јед­но­став­ни­ји.

На вр­ху Ска­дар­ске ули­це опет се обу­ла, ле­вом ру­ком се осла­ња­ју­ћи на мо­је ра­ме
Jasna
Jasnaje citiralaпре 2 месеца
Ви­ше ни­је би­ло раз­ло­га да не ве­ру­јем у ре­че­ни­цу ко­ју сам јед­ном за­пи­сао: „Све пра­ве же­не сам упо­знао у по­гре­шно вре­ме, али су за­то по­гре­шне сти­за­ле у пра­во.“ Али до­бро, ре­као сам да не­ћу да псу­јем.
Jasna
Jasnaje citiralaпре 2 месеца
Не­ке же­не ми­ри­шу док се бу­де. Нај­леп­ши ми­рис на све­ту је ми­рис со­бе у ко­јој спа­ва бе­ба. По­сле то­га се ми­ри­си усну­лог чо­ве­ка ме­ња­ју (бла­го ме­ни, сва­ка­кве сам оми­ри­сао), али ако ми ују­тру, док још спа­ва, же­на ле­по ми­ри­ше, знам да су ме сти­гли симп­то­ми вр­ло не­згод­ног обо­ље­ња…
Jasna
Jasnaje citiralaпре 2 месеца
Не ме­ња­ју се гра­до­ви не­го им ста­ру ду­шу уби­ја тех­но­ло­ги­ја тра­же­ћи сво­је ме­сто. Бе­о­град је чу­дан град, сва­шта је пре­ва­лио пре­ко гла­ве, и мо­гло би се ре­ћи да се у ње­му ни­кад ни­је жи­ве­ло до­бро, али је за­то не­кад уме­ло да бу­де и од­лич­но.
Jasna
Jasnaje citiralaпре 2 месеца
По­треб­но је та­ко ма­ло кад чо­век зна шта не­ће, и то­ли­ко мно­го ка­да не зна шта хо­ће.
Jasna
Jasnaje citiralaпре 2 месеца
Мо­ја пу­то­ва­ња су че­сто мир­на, тра­жим пра­во ме­сто и не сни­мам га. Не мо­гу ни­ко­ме да га од­не­сем. Са­мо по­не­кад оне ко­је во­лим по­ку­шам да од­ве­дем та­мо.
Jasna
Jasnaje citiralaпре 2 месеца
Та­ко је са­да из­гле­да­ло да су Вин­чан­ци, та­ко ми­ро­љу­би­ви, смер­ни и ду­хов­ни, слу­те­ћи вре­ме­на ко­ја до­ла­зе, не­ста­ли без тра­га. Уста­ли љу­ди ле­по и – оти­шли. На­у­ка слу­ти да су се по­сле сто­пи­ли са на­ро­ди­ма ко­ји су на­се­ли­ли ову те­ри­то­ри­ју, али су не­ка­ко, по­сле хи­ља­ду го­ди­на по­сто­ја­ња, про­сто „од­лу­чи­ли“ да не­ста­ну. Не оста­вља­ју­ћи, на­ма не­до­стој­ни­ма, ни гро­бо­ве за со­бом.
Jasna
Jasnaje citiralaпре 2 месеца
Ду­нав је по­ред Вин­че ве­лик и мо­ћан, али ме­ни де­лу­је до­бро­на­мер­но и за­ми­шље­но. Љу­ди, ка­да су ве­ли­ки и моћ­ни, ни­ка­да ни­су та­кви.
Jasna
Jasnaje citiralaпре 2 месеца
Био је бе­ле бо­је са пла­вим ха­у­ба­ма и тро­шио је не­ве­ро­ват­них де­сет ли­та­ра го­ри­ва на сто ки­ло­ме­та­ра, при­том про­из­во­де­ћи са­свим при­стој­ну бу­ку. Јед­ном смо кум Га­вра и ја по­ве­зли две де­вој­ке, али ка­да смо на­и­шли на „ле­же­ћег по­ли­цај­ца“, сви осим ме­не мо­ра­ли су на­по­ље из ко­ла да би фи­ћа пре­ја­хао тр­бу­ша­сту пре­пре­ку. Би­ло је у то­ме не­че­га ро­ман­тич­ног јер смо зна­ли да нас цу­ре ствар­но во­ле, чим су ушле у та­кав крш са на­ма дво­ји­цом.
Jasna
Jasnaje citiralaпре 2 месеца
Да је Бе­о­град до­стој­но обе­ле­жио сва­ки гроб оних ко­ји су се од на­стан­ка гра­да у ње­му упо­ко­ји­ли, за жи­ве не би би­ло ме­ста
Jasna
Jasnaje citiralaпре 2 месеца
Сва­ко има у се­би сат за от­ку­ца­ва­ње соп­стве­ног вре­ме­на, сва­ко слу­ти сво­ју ста­рост. Мла­ди смо са­мо дру­ги­ма.
Jasna
Jasnaje citiralaпре 2 месеца
Ка­да би ду­хо­ви бе­о­град­ских по­кој­ни­ка би­ли ви­дљи­ви, по­пут оних у стри­пу, цео град би био у огром­ном обла­ку. У овом гра­ду је са­хра­ње­но не­зна­но пу­та ви­ше љу­ди не­го што их да­нас у ње­му жи­ви.
Drazen Metikos
Drazen Metikosje citiraoпре 4 месеца
– Не ми­слим, лут­ко, да сам до­бар. Ка­да Го­спод бу­де пра­вио рас­по­ред, а ми стиг­не­мо Ње­му на исти­ну, ви­де­ћу рај­ске ка­пи­је са­мо под усло­вом да је у па­клу све пре­бу­ки­ра­но. А та­мо је оштра кон­ку­рен­ци­ја око сме­шта­ја. То је шан­са за мо­ју гре­шну ду­шу. Је­ди­но у шта сам си­гу­ран је­сте да су мно­ги око нас још го­ри.
Vladimir Babic
Vladimir Babicje citiraoпре 4 месеца
Сви смо не­кад не­чи­ји бив­ши
Vladimir Babic
Vladimir Babicje citiraoпре 4 месеца
Мр­жња је ве­чи­ти атри­бут не­моћ­них ко­ји су ус­кра­ће­ни за љу­бав, а моћ је не­моћ оних ко­ји не­ма­ју сна­ге да се угле­да­ју на Бо­га.
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)