Vaskrsenje

Politika je dekadencija rata, rat u kojem uvek pobeđuju kukavice i licemeri jer se vodi po njihovim pravilima. U tome je problem. Zato naš narod uvek „dobija u ratu, a gubi u miru“.

– Nema boljeg utočišta za zločince od uniforme.

Niko se ne ubija zato što mrzi život kao takav već zato što ne može da podnese pakao u koji se život među ovakvim ljudima pretvori.

Politika je dekadencija rata, rat u kojem uvek pobeđuju kukavice i licemeri jer se vodi po njihovim pravilima. U tome je problem. Zato naš narod uvek „dobija u ratu, a gubi u miru“. Zato što ga vodi gomila nesposobnih i korumpiranih kukavica, baš kao što je onaj jad od Gradonačelnika. Zato ih sve treba stegnuti gvozdenom šakom koja će ih na kraju samleti…

Pomislih kako u životu nisu tako retke situacije kad je pravo u sukobu sa biološkim činjenicama, ali da je pravi specifikum situacija u kojoj je biološko postojanje „nezakonito“ i nešto što treba „opravdati“. Pomislih kako ovo ide u prilog anarhističkim teoretičarima druge polovine devetnaestog veka koji su tvrdili da su pravo i teologija u suštini ista stvar – kad ono što ne postoji uzmeš za aksiom i kriterijum realnosti, normalno je da dođeš u situaciju da opravdavaš i čak dokazuješ postojanje onoga što je biološka ili fizička činjenica po sebi.

– Zlo čine ljudi, dobri moj Lazare… Ali ako u svakome samo tražiš zločinca, velike su šanse da ćeš ga na kraju i naći.

Ljudi su kukavice, plašljivci. Svaki od njih je svestan toga, ali to nikada sebi neće priznati. Ali svestan je, i zato prezire sebe, a mrzi svakoga drugoga ko bi mogao razotkriti njegov kukavičluk. Otuda sujeta, Imrane, to je njen izvor, otuda što su ljudi zle kukavice! A najgore biva kada se kukavice udruže, i to po tom osnovu prikrivanja svoga kukavičluka, tada nastaje pravo zlo u istoriji. To ti je, brate moj, nacionalizam.

Otpio sam gutljaj. Volim dobar viski. To piće je poput čoveka kakav sam oduvek želeo da budem. Konkretno i direktno. Kompleksno, ne i rasplinuto.

Otpio sam gutljaj. Volim dobar viski. To piće je poput čoveka kakav sam oduvek želeo da budem. Konkretno i direktno.

Izgubljeno vreme je oduvek bio moj omiljeni demon. Sećam se kako me je rano pogodila misao, imao sam možda desetak godina, da čovek trećinu svog ionako kratkog života provede u nesvesti, u snu. Ako tome pridodamo i onih prvih nekoliko godina života kojih u našem sećanju po pravilu nema, kao da i nismo bili živi, a ponekad i nekoliko poslednjih – nemalo ljudi i njih provede u nesvesti, trećina života polagano klizi ka polovini. Nije li to besmisleno?