Apropo ničega: Autobiografija

Na kraju nisam uspeo da smislim nikakav logičan razlog i konačno sam zaključio da su ljudi jednostavno rođeni da se opiru smrti. Krv nadjačava mozak.

Sebe pre svega smatram piscem i to je prava sreća jer pisac nikad ne zavisi od toga hoće li ga neko angažovati već stvara sopstveno delo i sam bira radno vreme.

Ne osvrći se, govorio mi je Sačel Pejdž, nešto će već iskrsnuti. Poslušao sam savet tog velikog čoveka

Egoizam je tako podmukao kradljivac vremena

Još jedna prednost rada među tim silnim jadnim

Okej, dakle još uvek sam dečak koji voli filmove, voli žene, voli sport, mrzi školu, čezne za suvim martinijem. Iako priznajem da sam loš učenik, uvek sam bio raspoložen za pisanje. Naučio sam da pišem pre nego što sam naučio da čitam. Čitanje sam naučio tek u prvom razredu ali dok sam išao u vrtić, kod kuće sam pisao – to jest, izmišljao priče. Pisao a da pritom nisam umeo da to i zapišem. Usmeno predanje. Kao balade. Dok Beovulf i Lord Randal karakteriše nasilje, moje priče su se odvijale na otmenim večernjim zabavama i nagoveštavale budućnost neukaljanu niti jednim danom poštenog rada.

U to vreme batine su bile imperativ mada je otac pribegao tome samo jednom kad sam mu rekao da odjebe, posle čega je svoje neodobravanje ispoljio nežnom ćuškom po mom licu od koje mi je pred očima zaigrala aurora borealis. Međutim, majka me je lemala svaki dan u stilu onog starog vica Sema Levensona – „Možda ne znam šta si uradio da to zaslužiš, ali jesi zaslužio.“

Imajte u vidu da sam ja samo imao priču.

Želeo sam da s Barbarom Vestlejk odem metroom na Menhetn, odvedem je u svoj penthaus na Petoj aveniji, pijem suvi martini (šta god to „suvi“ značilo), izađem s njom na terasu i poljubim je na mesečini.

Čeznuo sam za danom kad ću moći da odem u bar na Menhetnu i kažem, „kao i obično.“ Mnogo godina kasnije, Mort Sal je imao sjajnu ideju da tužimo filmove jer su nam upropastili život.