Pola veka sa Borhesom

M. V. LJ.: Ova vaša skepsa nije u sukobu s nekim vašim optimističkim izjavama o miru, upravo protiv rata, a u poslednje vreme protiv mučenja i svakovrsne represije.

H. L. B.: Da, znam. Ono što ne znam jeste da li to ičemu koristi. Davao sam te izjave iz etičkih razloga, ali ne verujem da nečemu služe, ne verujem da mogu bilo kome da pomognu. Mogu da pomognu meni da umirim svoju savest, samo toliko. Ali da sam ja na vlasti, ne znam šta bih radio, nalazimo se u slepoj ulici.

Uprkos tome što sam unuk i praunuk oficira, a još dalje unazad, konkistadora koji me uopšte ne zanimaju, ja sam sada pacifista. Smatram da je svaki rat zločin. Pa čak i ako se priznaje postojanje pravičnih ratova kojih je nesumnjivo bilo – Šestodnevni rat, na primer – ako prihvatimo ijedan pravičan rat, samo jedan, to već otvara vrata opravdanja bilo kog rata i nikad neće nedostajati razloga za njegovo pravdanje, naročito ako se izmišljaju i hapse kao izdajnici oni koji misle drukčije. Ranije nisam shvatao da su Bertrand Rasel i Gandi i Alberdi i Romen Rolan bili u pravu kad su se protivili ratu, a možda je danas potrebno više hrabrosti usprotiviti mu se nego ga braniti ili čak u njemu učestvovati.

„Ja sam, takođe, mogao da napišem Kafkin Zamak, jedino što bi kod mene imao samo jednu stranicu.“

Borhesov stil je sveden i precizan, jasan i tačan, počiva na blistavoj, skeptičnoj inteligenciji koja se poigrava sa svim – filozofijom, teologijom, geografijom, istorijom i naročito književnošću – da bi izgradila svet intelektualnih pojmova i utvara, odvojen od materijalnih apetita, strasti i ljudskih animalnih nagona.

Borhesov stil je pametan i čist, matematički sveden, sa smelim pridevima i jedinstvenim idejama; stil u kojem niti šta nedostaje niti šta pretiče, gde na svakom koraku ovlaš dotičemo uznemirujuću tajnu – savršenstvo.

Borhesova revolucija je jednočlana; nju samo on predstavlja;

Borhes je bio neiscrpna tema naših rasprava. Za mene je bio, čisto hemijski, sve ono što me je Sartr naučio da mrzim: umetnik koji se povukao iz svog sveta i stvarnosti u jednu intelektualnu vaseljenu učenosti i mašte; pisac pun prezira prema politici, istoriji, pa čak i stvarnosti, koji je bez ikakvog stida ispoljavao svoju skepsu i vragolasto nipodaštavanje svega što nije bilo književnost; intelektualac koji ne samo da je sebi dopuštao da bude otvoreno ironičan prema dogmama i utopijama levice nego da čak ode u jeretičku krajnost i da se učlani u Konzervativnu partiju, s drskim argumentom da se gospoda najradije drže propalih zamisli.

U suštini, vrlo dobro zna da je genije, mada, za skeptika poput njega, tako nešto nema nikakvog značaja.

vaka od Borhesovih priča umetnički je dragulj, a neke od njih – kao Tlen, Ukbar, Orbis Tertius, Kružne ruševine, Teolozi, Alef – prava su remek-dela svog roda

Hose Marija Eguren.