Tuga nikada nije ista. Ima nekoliko lica i naličja. Ali uvek raste i obnavlja se, buja kao reka narasla posle tople letnje kiše. Valja na svojim obalama stara sećanja, nove strepnje, bivše živote i smrti, sve što je zaobišlo branu naše ravnodušnosti i uteklo u duboke klisure uspomena našeg života koje je izdubio bol.“